Академик Драгослав Михаиловић (1930–2023) један је од најзначајнијих српских писаца и као класик остаје у нашем народу, речено је на комеморативном скупу у Српској академији наука и уметности, пренео је Танјуг.

Отварајући скуп у свечаној сали САНУ, академик Злата Бојовић је рекла да је Михаиловић одважно градио јединствени поглед на свет, и да су његове књиге имале велики број поновљених издања, а многе су и преведене у иностранству. Бојовићева је подсетила на неке од његових култних књига као што су „Фреде, лаку ноћ”, „Кад су цветале тикве”, „Петријин венац” и друге, као и да је 1981. године изабран за дописног члана САНУ.

„Већ тада је сматран за једног од најзначајнијих савремених писаца српске и југословенске књижевности. Био је један од најдостојнијих чланова САНУ”, оценила је Злата Бојовић.

Академик Душан Ковачевић је подсетио да се Михаиловић „појавио на великој сцени српске књижевности” шездесетих година у друштву нове генерације предвођене Данилом Кишом. Према његовим речима, Михаиловић је као писац инсистирао на префиксу српски као животном опредељењу.

„Од првих прича из ’Фреда, лаку ноћ’, до последњих страница рукописа, који није привео крају, писао је једноставним, разумљивим народним језиком”, истакао је Ковачевић.

Заједнички именитељ скоро свих књига Михаиловића је љубав и разумевање за несрећно биће звано човек, напоменуо је чувени драматург, сценариста и редитељ.

Као некадашњи затвореник комунистичког логора Голи оток Михаиловић је највећи део живота писао и борио се за истину заточеника, преживелих или страдалих, подсетио је Ковачевић. Ако би се као епитет за Михаиловића морала изабрати једна реч то би било: потресно, оценио је дописни члан САНУ Јован Делић.

Према његовим речима, Михаиловић је писац који се увек враћао људској патњи, односно присуству зла у свету и чудесној човековој снази да свашта преживи.

„Друга реч је: оживљавање. Михаиловић је писац огромне и ретке способности оживљавања. То се тешко стиче и учи. С њом се писац рађа или не”, оценио је Делић.

Професор Филолошког факултета у Београду Михајло Пантић је подсетио на то да је Михаиловић стварао свој опус у временима кад је књижевност била престижна и одговорна уметност.

Према његовим речима, Михаиловић је писао из најдубље егзистенцијалне потребе и катарзичних побуда, освајајући простор слободе и исказујући уметничке истине које није могуће релативизовати.