15. новембар 2011.

Поводом годишњице упокојења Патријарха српског Павла, Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј, у присуству Пресвећених Епископа сремског Василија, врањског Пахомија, шумадијског Јована, будимљанско-никшићког Јоаникија и викарног ремезијанског Андреја, служио је Свету Архијерејску Литургију и парастос у београдској Саборној цркви.

У манастиру Раковица Епископ хвостански Атанасије служио је Литургију и парастос поводом две године од упокојења патријарха Павла.

Патријарх Павле био је на челу Српске православне цркве од 1990. до 2009. године. После две године лечења на ВМА, преминуо је 15. новембра 2009. Сахрани патријарха Павла и тродневном мимоходу у Саборној цркви присуствовало је више од милион људи.

Као мало уздарје Цркве свом верном народу и свима који су у личности Патријарха Павла препознали лучоношу Васкрсења Христовог или су, као људи од вере, односно људи добре воље, спремни да прихвате његову кратку, али мудру поруку Будимо људи!

Земаљски животни пут

Патријарх српски Павле рођен је 1914. године у славонском селу Кућанци као Гојко Стојчевић. Школовао се у Тузли, Београду и Сарајеву, а ратне дане провео је у Бањи Ковиљачи и манастирима у Овчарско-кабларској клисури. Замонашио се у манастиру Благовештење 1948. године. За епископа рашко-призренског изабран је 1957. године.

Скромност је вероватно прва реч на коју многи помисле када се сете упокојеног патријарха Павла. Данас, чак и међу духовницима, тако ретку врлину стално је потврђивао. Возио се градским превозом или пешачио. Сам је кувао, шио, поправљао ципеле, а ниједан физички посао није му био ни стран нити тежак.

Како је мирно како је живео, тако је напустио и овај свет. Упокојио се у болничкој соби Војномедицинске академије, у сну, пошто је примио свету тајну причешћа.

Његовој сахрани у Београду присуствовало је готово милион људи. Био је то достојанствен и жалостан догађај какав дуго није виђен у Србији, али истовремено и тихи опроштај и растанак са патријархом којег је као свог најближег доживљавао сваки човек.

Мисли патријарха Павла

* Не бранимо се од туђег зла злом у себи.

* Нама је боље да нестанемо као људи, него да опстанемо, биолошки да преживимо као злочинци и нељуди.

* Кад се човек роди, цео свет се радује, а само он плаче. Али треба да живи тако да, кад умре, цео свет плаче, а само он се радује.

* Човек не може да бира време у којем ће се родити и живети. Од њега не зависи ни од којих родитеља, ни од ког народа ће се родити, али од њега зависи како ће он поступати у датом времену: да ли као човек или као нечовек, без обзира на то у ком народу и од којих родитеља.