20. април 20. април 2016.
Сусрет с Ником Вујучићем у Скопљу - дивног ли осмеха у једном човеку са толико километара сурових изазова иза себе. Та спознаја била је видљива и у само једној скопској епизоди. Силази стаклени лифт скопског хотела "Александар Палас", а око соколово је већ спазило знатижељне погледе у очекивању сусрета са најутицајнијим мотивацијским говорником данашњице.

Ник Вујичић рођен је у породици Борисава и Душке Вујичић који су као деца 1964. године одведена из Србије у далеку Аустралију. То је можда и разлог због чега је Вујичићев „смисао“ за падеже и фонд српских речи мали. А, има толико тога да каже. И, каже. Оно што нам је на енглеском рекао тешко да би нам се „дало“ и нешто шире утицало да је било и на матерњем српском језику.

Његов пут од "оног без руку и ногу" до "Ника Вујичића - човека којег радо интервјуише сваки новинар", испричао нам је са увежбаном и стеченом протестанском хладнокрвношћу.

Ипак та хладнокрвност није била довољна да у скопској сали "Борис Трајковски" пуној онолико да би јој завидео фудбалски клуб из региона, не потече ту и тамо по која суза.

"WОW" одговорио ми је након што сам му, уз упознавање, испричао део пута свог првог корака на властитим ногама. А нисам дошао по Никово, већ по своје "WОW".

"Чувајте своју дивну земљу Македонију, урадите нешто за њу".

"Уколико имате шта да радите немојте је напуштати јер то је Вашљ дивна земља“, искрено саветује.

Његове поруке љубави, вере, толеранције и спремности за пружање помоћи онима којима је потребна, просто су зрачиле прошле суботње вечери у изузетно инспиративном обраћању публици у Скопљу. Те снажне поруке носиле су посебну тежину изречене од такве громаде од личности, светског хуманисте и говорника са потпором искуства из невероватне животне приче чија харизма једноставно допире до сваког човека у поблици.

„Ако не успете то не значи да сте сте неуспешни јер вредности човека не одређују успех, снови и материјалне вредности, већ начин на који волимо људе“, једна је од Никовим порука.

Као неки балансер на дасци за сурфање успева да убаци доскочицу или виц на рачун личног плана који му је, како каже "свемоћни Бог одредио", не би ли нас лишио већих суза у публици, приметивши да аутор овог текста предњачи у немоћи да сакрије саосећај.

"Нема радиш, нема пара", објаснио је на српском језику помало суров спартански принцип његовог оца, након кога је Ник морао смислити начин како да заради џепарац. И смислио га је, теслијанском мудрошћу, закачивши усисивач о леђа и помажући мајци у кући.

У Индији је успео да мотивише децу коју су родитељи продали за 700 долара јавним кућама да повуку свој уникатни потез. Рекао им је да морају да смисле нешто. Након шест година од мотивацијског говора, неколико девојака су откупиле по једну девојку од својих бивших робовласника и прогласили их сестрама након чега су и спасшене девојке настављале чинити исто. Ников говор изазвао је мали покрет ослобођења.

У жељи да нас развесели, шаљиво нам је објаснио како се, на идеју капетана авиона, и сам преобукао у униформу пилота и путницима на лету Тексас - Флорида пожелео пријатан - јутарњи лет, уз додатно објашњење да се ради о испробавању нове технологије. Многу су се атеисти међу путницима тада први пут крстили и молили. Публика у крцатој скопској сали у којој је било много људи у инвалидским колицима - грнула је у смех.

На крају, Ник је прогласио да сви они који су у колицима могу да дођу на фотографисање са њим. И, очекивано ред је био предугачак, али дисциплинован.

Све што вам чудесни Ник затражи заузврат на растанку је:'Дај ми загрљај'.

Ненад Марковић