Управо је у „Лагуни” објављен нови роман Дејана Стојиљковића „Звезда над празнином” посвећен Бранку Миљковићу, представљен јуче у Београду, у књижари у СКЦ-у, а данас ће о њему бити речи на Новосадском сајму књига.
– Роман има 27 глава, колико је Бранко имао година, одише Бранковом поезијом и његовим духом. Дуго сам размишљао о овој књизи, писао сам је три године. Покушао сам и да оживим епоху Југославије с краја педесетих и с почетка шездесетих година 20. века, а бити писац онда и сад потпуно су различите ствари. Писац данас нема ни приближан утицај у друштву, његове речи немају исту тежину. Колико ми је Бранко близак говори и то што је први наслов „Константиновог раскршћа” био „Тамни вијалет” по његовој песми. Бранко је митска фигура у Нишу, мом родном граду.
У центру, код Народног позоришта, постоје два споменика Стевану Сремцу и Бранку Миљковићу, школа носи његово име. Након његове смрти канонизован је онако како је држава то хтела. Међутим, наком Титове смрти, а Титу је посветио једну субверзивну песму, долази до његове ренесансе и он постаје део популарне културе. Бреговић је чак користио стих његове песме: „Ко не слуша песму, слушаће олују.” Много сам истраживао, читао сам ревијалну штампу, имао сам дозволу да прегледам Легат Бранка Миљковића у Нишу, прегледао сам његову колекцију плоча, од Пола Енке, Бенија Гудмена преко Брамса до Сафета Исовића – каже Стојиљковић, додајући:
– Деведесетих почињу да се разматрају докази о убиству Бранка Миљковића. У том периоду објављене су многе књиге о њему, а једна од њих је „Песников узлет” Видосава Петровића, кога сам лично познавао и са њим пуно причао о великом песнику, као и књига „Убијени песник” Косте Димитријевића. Још увек је остала мистерија ко је Бранко. Он ми је близак и по томе што је из Заплања и Ниша, као и ја. Неко ко није Нишлија, не може сасвим да разуме Миљковића.
И овај Стојиљковићев роман у жанру је метафикције, садржи стварне личности и неке непорециве историјске чињенице које се не мењају, али постоји и пишчева надоградња.
– Из романа и серија не учи се историја, али они могу да буду подстицај за читање историјских дела каквих у „Лагуни” има много, а мој омиљени историчар је сер Макс Хејстингс, који пише о Првом и Другом светском рату. Мој роман може да буде повод за читање Миљковићеве поезије, књига о његовом делу, о Југославији из тог времена, о Служби државне безбедности. За мене је било важно да не изневерим темељ приче и да будем одговоран према тако важној личности какав је био Бранко Миљковић. Међутим, током писања, незгодно је било то што се унапред зна шта ће на крају бити са главним јунаком, зна се да ће бити брутално убијен, па ће то бити исценирано као самоубиство. Знао сам да то предзнање не треба да уништи причу, већ да јој пружи емотивну катарзу. Зато сам дао тај емотивни интензитет кроз читав роман, кроз описе тога какав је Бранко био човек, какав је био према пријатељима, какви су били односи у његовој породици. Миљковићи су били срећна породица, његови родитељи су били добри људи, као што је и он био диван човек. Његова поезија одише хуманизмом и животном радошћу, Хераклитовом филозофијом и мотивима античке и словенске митологије, упркос томе што су неки критичари говорили да се Бранко дрогирао смрћу. У последњим данима пред смрт имао је многе планове, то не ради особа која планира да се убије. Зато сам хтео да дочарам тог животног и живог Бранка – објашњава Дејан Стојиљковић.
Према његовим речима, погађа га то што је породица после Бранкове смрти вратила његову заоставштину у Ниш, као и то што је његова мајка рекла: „Драге Нишлије, Бранко вам се вратио, чувајте га.”
Пролазећи студиозно кроз текст, аутор је додавао и неке фусноте. Због млађих генерација објашњено је ко је био Милован Ђилас, објашњено је значење „Јеретичке приче” Бранка Ћопића, која му је донела много невоља. Стојиљковић закључује:
– Бранко Миљковић је један од омиљених песника такозваних миленијалаца, виде га другачије од нас, као рок звезду, као Џима Морисона или Курта Кобејна. Генерације пре наших такође су га виделе другачије, што само показује трајање Бранка Миљковића.
Политика
