Муслиманске снаге из Сребренице, под командом Насера Орића, уз помоћ јединица са братуначког, власеничког и зворничког подручја, наставиле су прогон, убиства и уништавање српског становништва и имовине током 1992. и почетком 1993. године.

Након бројних злочина почињених у српским селима око Сребренице и Братунца у првој години грађанског рата у БиХ, Орићев ињегова паравојна формација су свој крвави пир наставили и 1993. године када су на православни Божић упали у Кравицу где су убили 49, ранили 80 српских цивила и војника, седам их је нестало, а пет их није пронађено ни након 29 година. Meђу несталима тог дана су и две жене.

На Божић је село опљачкано, а запаљено је 688 српских кућа на ширем подручју Кравице. Уништено је око 2.000 помоћних и 27 друштвених објеката.

Око 1.000 становника остало је без домова у једном дану и кроз сметове се пробило према Дрини избегавши сигурну смрт преласком у Србију. Без једног или оба родитеља остало је 101 дете.

Од почетка рата па све до половине 1995. године муслиманске снаге из Сребренице стално су упадале у српска села око овог места, Братунца, Милића, Скелана и Зворника, убијајући све што стигну, пљачкајући и палећи српску имовину, а заробљене су мучили, масакрирали, одсецали им главе и показивали их у Сребреници, а забележен је и случај да су Ненада Ранкића у Поточарима пекли на ражњу.

Такви злочини нису се престали догађати ни након проглашавања Сребренице заштићеном зоном УН у априлу 1993. године.

Од педесетак Срба који су почетком рата остали у Сребреници, лојални тадашњој муслиманској власти, преживeла је само једна старица, док је друга старица Иванка Мирковић у јулу 1995. године нађена заклана на кућном прагу у близини полицијске станице која је у рату била логор за Србе.

Већина несталих још није пронађена и ексхумирана, нити је ко одговарао за те злочине.

Јединице Насера Орића одмах на почетку рата протерале су и поубијале српско становништво из Сребренице и оближњих села Дуго Поље, Пећишта, Ковачице, Ораховица, Гостиљ, Гниона, Осредак, Виогор, Студенац и још неких. Формиран је и логор за Србе.

Јединствен је пример логора у Горњим Поточарима у који су били затворени сви становници српског села Чумавићи који су били заробљени цивили.

Касније је формирано још неколико логора у Сребреници и околним селима у којима су мучени и убијани заробљени Срби који су на почетку рата остали лојални тадашњој муслиманској власти, а који нису преживели тортуре и дочекали слободу.

Након уништавања српских села најближих Сребреници уследили су упади у нешто удаљенија сребреничка и братуначка села Ратковићи, Карно, Крњићи, Брежани, Магашићи, Ранча, Загони, Залазје, Сасе, Биљача, Факовићи, Бјеловац, Сикирић, Подравање, па све до упада и масакра у Кравици 7. јануара 1993. године и Скеланима девет дана касније, када је у та два места убијено 114 Срба од којих више од половине цивила.

По проглашавању Сребренице заштићеном зоном УН, уместо демилитаризације, настављени су упади из те енклаве у српска села и, изузимајући три села уз Дрину, уништена су сва остала српска села на подручју сребреничке и велики број села у братуначкој и милићкој општини /више од 100 села/, а јединице Насера Орића убиле су око 3.000 Срба од којих је више од половино цивилно становништво.

Напади и масакри најчешће су извођени на велике православне празнике као што су Божић, Петровдан, Ђурђевдан и други.

Зликовци нису остављали живе ни болесне и непокретне, жене, децу и старце, а заробљени су умирали након бруталних мучења и тортура. Живог никог нигде нису остављали. Тако је било и у Кравици.

Заробљеном Анђелку Млађеновићу из Јежестице, пред мајком Савком, одсекли су главу, завезали је за возило и одвезли у Сребреницу о чему постоје фотографије, а Савку су након злостављања, такође, заклали са још неколико цивила очевидаца тих злочина.

О томе је сведочио Кравичанин Драгомир Миладиновић чији су синови Ратко и Ђорђе погинули тога дана.

Два дана након масакра пронађено је и сахрањено седам масакрираних тела, а тек после два и по месеца сахрањено је још 42 пронађених унакажених тела.

Осим Драгомирових синова Ратка и Ђорђа, на Божић су, бранећи нејач, погинули још браћа Војислав и Радојко Богићевић, Крстивоје и Иван Ђукановић, Анђелко и Драган Млађеновић, Видосав и Миладин Ђокић, те Вујадин и Миладин Долијановић.

У нападу сребреничких муслиманских снага на Кравицу учествовао је, према сведочењу преживелих мјештана, велики број Бошњака који су се после рата вратили на подручје Сребренице и Братунца.

Ни 29 година од српског страдања нико није одговарао за убиства и злочине у Кравици, као ни за остале злочине у великом броју наведених српских села у Средњем Подрињу изузимајући двојицу Бошњака који су осуђени за три појединачна убиства на подручју Братунца.

(извор: СРНА)