Колекција предмета које је сакупила наша велика сликарка, први пут је изложена пред престоничком публиком у Етнографском музеју

Детаљ са поставке (Фотографије: Ивана Масниковић Антић)

У богатим фондовима Етнографског музеја у Београду присуство етнографских предмета из сликарских атељеа Паје Јовановића, Надежде Петровић и Бете Вукановић, остало је готово незапажено. Из ове групе посебно се издваjaју предмети материјалне културе Срба, које је прикупила Надежда Петровић. Расветљавање њене етнографске заоставштине представља један од сегмената за разумевање Надежде као свестране личности и ствараоца, речи су Јеленe Секуловић, више кустоскиње и ауторке изложбе „Колекција предмета Надежде Петровић”, која у престоничким Етнографском музеју траје до септембра ове године. У разговору за наш лист она додаје и да се овом изложбом поменути музеј прикључио прослављању 150 година од рођења наше националне хероине која је сагледавана у историографији и ликовној критици из више углова и у више наврата, али прецизније ишчитавање Надежде као колекционара-етнографа представља новину.

Како нам прича, пред публиком су 52 предмета од укупно 126 колико их има у Надеждиној колекцији, а који сведоче о тежњама наше сликарке за очувањем етнографског блага.

– Ту љубав према народном понела je из родитељског дома Димитрија и Милеве Петровић, у ком је одрастала окружена снажним националним духом. У складу са општим тенденцијама грађанског слоја друге половине 19. века, које су налагале примену фолклорних елемената у приватном простору породице, пространа кућа Петровића на Палилули одисала је многобројним предметима традиционалне културе, који су се предано скупљали још од времена Надеждиног деде Хаџи Максима Петровића. Одлазећи на студије сликарства у Француску Надежда је 1910, осим својих радова, пренела и сакупљене етнографске предмете са жељом да их представи у оквиру Југословенске изложбе у Паризу, на којој би, осим уметничких дела, биле изложене и „народне ношње, везиво и чипке”. По избијању Балканског рата, али и услед беспарице која је уследила након смрти родитеља, током 1912. Надежда напушта Париз заувек. Своја дела и етнографску колекцију није понела са собом решена да се поново врати у Француску. Наредне три године посветила је неговању ратника и сликању, а након кобног ангажовања у ваљевској болници и њене смрти, судбина њене етнографске колекције била је неизвесна – објашњава наша саговорница и даље износи занимљиву сторију:

– На „Српској изложби уметности и домаће радиност” у Трговачкој палати у Лиону 1917, организованој с циљем упознавања јавности савезничких земаља са ратном трагедијом Србије и представљања идеје југословенства, своје место нашла је и Надеждина колекција. Она је остала у Француској све до 1919. када, залагањем државних власти, налази свој пут до Београда. По доласку бива предата Краљевској уметничкој школи на даље чување. Своје крајње одредиште колекција као целина добија 1926, када Уметничко одељење Министарства просвете предаје предмете Етнографском музеју. Одмах након пријема и пописа, етнографска заоставштина Надежде Петровић разврстана је према функцији и пореклу предмета у девет различитих збирки Етнографског музеја, те као целина никада није ни стручно посматрана ни излагана.

Питамо је који то предмети чине колекцију, која је њихова старост и да ли је неки од сада изложених експоната Надежда можда лично користила?

– Реч је о разнородним предметима материјалне културе Срба са изузетком од неколицине које припадају Хрватској и Словенији. Махом сви потичу из друге половине 19. века и представљају сведочанство културе одевања, али и украшавања нашег народа. Помним истраживањем и компарацијом материјала из колекције са фотографијама из живота Надежде Петровић закључили смо да се у њеној колекцији налази неколико предмета које је највероватније носила сама Надежда или пак чланови њене породице. Наиме, током школовања у Минхену Надежда је на сликарску забаву учитеља Антон Ажбе 1899. дошла у народној ношњи из околине Београда, о чему сведочи и њена фотографија објављена у часопису „Жена и свет”. На поменутој фотографији Надежда је, између осталог, обучена у шумадијску сукњу, препознатљиви одевни маркер српских сељанки почев од седме деценије 19. века. Слична или пак управо та, богато набрана вунена сукња са скромним извезеним декором по доњој ивици касније је красила Надеждин сликарски атеље у Паризу. У Надеждиној колекцији се чувају и два предмета које су носиле њене сестре приликом одвијања многобројних игроказа у породичном дому Петровићевих. Својим фотографским апаратом Надежда је забележила један од игроказа – мачвански јелек који на себи има Драга и кошуљу из околине Куманова, у коју је обучена Јелена, саставни су део колекције Етнографских предмета и представљени су на изложби. Нажалост, њена шумадијска сукња је у лошем стању и тренутно пролази кроз конзерваторске третмане те услед тога није тренутно изложена – открива нам кустоскиња.

На наше питање какав увид можемо да стекнемо о нашој великој уметници посредством ових предмета, Јелена Секуловић одговара:

– Надежда је не само кроз сликарска дела већ и као делатница на пољу сакупљања и представљања етнографских предмета изразила свој идеолошки став и стремљења. У прилог сагледавању Надеждине личности, која се умногоме ослања на национални дух и патриотска осећања, најбоље говоре речи сестре Љубице: „Моја Надежда је сматрала да јој је дужност да ради за опште добро и народ, спонтано, од срца.” Мотиве за настанак овакве колекције требало би тражити у неоспорној љубави сликарке према народном животу и свему што је из њега настајало. Као припадник генерације патриотске омладине стасале у тренутку смене два столећа, радом на стварању збирке желела је да истакне вредност и лепоту народне уметности. На том путу су се, кроз ову изложбу, поново срели Етнографски музеј у Београду и Надежда Петровић.

Прстен столоват, Босна и Херцеговина (Фото: Ивана Масниковић Антић)

Нануле и прстен

Јелена Секуловић издваја нашој пажњи посебно два изложена предмета. Ево и приче о њима.

– На изложби је представљен пар нанула с краја 19. века, украшен сребрном жицом које је сликарка набавила највероватније током својих путовања по Старој Србији. Касније су красиле Надеждин сликарски атеље у Паризу. Висина потпетице као и богат и минуциозни орнамент говоре у прилог томе да или их је носила жена која је уживала виши друштвени статус или су се продавале као луксузна роба. Како су нануле биле омиљене широм Отоманског царства првенствено као дрвене папуче које су служиле за одлазак у хамам тако су их касније жене носиле у склопу свакодневне одеће. Интересантан податак је да су нануле израђиване од једног комада дрвета са две једнаке потпетице и украшаване дуборезом, интарзијом (уметање комадића дрвета друге боје на површину) или инкрустацијом (уметање седефа, метала, кости на површину) – објашњава нам ауторка поставке и наставља о другом одабраном предмету:

– Највећи део Надеждине колекције чине различити примерци женског накита (прстење, гривне, пафте, наушнице – укупно 57 примерака). Међу њима је и прстен столоват украшен плавим и црним емајлом у чијем средишту је плави камен. Народни назив за овакав тип прстења је „медењак” или „столоват”. Поменути примерак је већих димензија и ношен је за столом у време свечаних прилика, па отуда и назив. Овакав тип прстења јавља се од 16. века и ношен је све до 19. века. Будући да је израђиван од различитог материјала (сребро, бакар, бронза) може се закључити да је био доступан ширим друштвеним слојевима.

Политика
Милица Димитријевић