30. новембар 2011.

Роман „Беснило“, једно од дела која су обележила дубок списатељски траг једног од најбољих српских књижевника, Борислава Пекића, анализиран је у новембарском термину, циклуса књижевних радионица у Спони.

Веома комплексно дело Пекића, није ни било могуће да се обради, како је заједнички закључено на радионици, већ да се пружи колико је могуће сликовитији осврт, који ни после пуна два часа, анализе и сучељавања мишљења, није ни наговестио замор или евентуално досаду код учесника на веома посећеној радионици.

Комплексна анализа

Присутне је поздравио председник Центра Спона, Милутин Станчић, образложивши иновирани приступ укључивање дуо – модераторства, и, унапред припремајући учеснике у радионици, да ће овај белетристички роман, свакако изискивати више времена у раду и анализи.

Модератори - млади професори, Татјана Б. Ефтимоска и Ђоко Здравески поделели су најпре искрене утиске да је заиста неопходан додатни напор за темељиту припрему анализе овог трилер-романа. Татјана Б. Ефтимовска је најпре представила аутора, истичући најважније податке из биографије Борислава Пекића, који, како је истакла веома прецизно дубински истражује у својим делима. Указала је да је у време СФРЈ осуђиван због својих напредних демократских идеја и да је у затвору провео пет година.

„Беснило“ је најпре издато на енглеском, па тек потом на српском језику.

Ђоко Здравески је још у уводним напоменама признао да жали што није имао довољно времена за анализу и припрему овог дела, да посвети више пажње и концентрације. Он је укратко у почетном излагању изнео структуру романа.

- Имамо више сижејних линија. Роман је подељен на шест делова. Ту су споредне сцене и делови, који су засебно издвојени размацима у тексту. На лондонском аеродрому Хитроу избија вирус. Имамо лик, Данијела Леверкина, (који је раније симулиран као свештеник терорист) који је писац, а у њему самом можемо пронаћи, видети самог аутора Пекића. То је заправо запис-Дневник, који је уметнути дискурс у књизи.

Затим, ту су четири доктора, односно Либерман, као нека врста месије и његова четири асистента Luke Komarowski (Лука), Mark Coro Deveroux (Марко), Maththew Laverick (Матеј), John Hamilton (Јован), који су нека врста јеванђелиста. По чему је он месија, а они јеванђелисти, која је та лепа вест коју шире, тешко је рећи, образлагао је Здравески.

Станчић је упозорио да се та његова демистификација открива при самом крају романа, када се разазнаје његово порекло, нацистичко деловање, и права злочиначка улога у Другом светском рату.

- Реч је о заправо о експреименту самог Либермана који има своје друго право име, које је овде на радионици можда и нехотице преурањено исткнуто. Иако је заправо на радионици испуштено да се дода права слика догађања, која управо исказује сцену навођења преко жене... која даје Данијелу фотографије, па се он као својеврсни детектив обрачунава са масовним убицом.

Све је то уосталом јасан показатељ, да је роман више него слиојевит, маестрално исписан, и реално, тежак за обраду, рекао је између осталог Станчић.

Детективске линије романа

Како је у наставку истакао Здравески, вирус на лондонски аеродром стиже преко једне калуђерице, на релацији Рим-Лондон. У авиону је прошверцован инфицирани пас, који је носилац вируса...

У роману имамо детективску линију приповедања. Пекић веома успешно компликује замршеним ситуацијама, додатним причама и линијама у приповедању, јер се јављају и други ликови, а читалац се буквално буни не знајући шта је важан део романа, па се тако јавља и лик Ханс који врши убиство на аеродрому, убија свог директора банке из Келна.

У роману се појављује лик детектив Елмас Елмер који истржује поменуто убиство и ту имамо заправо једну занимљиву информацију јер је овај однос убице и детектива веома сличан са романом Јадници Виктора Игоа (Жавер-Жан Валжан). Постоји у роману још један крупан лик, а то је Габријел који заправо уводи фантастични код у делу. Од свих нормалних ликова сматран је лудаком, разговара само са децом и једино се споразумева са Данијелом који се и сам пита шта је овде лудо, а шта нормално. Габријел има комуникацију са оним светом, лик који се сећа прошлости.

Наратор је у трећем лицу с тим што у Дневнику Леверкина имамо нарацију у првом лицу. Овде није објективан наратор већ наратор који има различите тачке гледишта, наратор који гледа и приповеда кроз призму ликова, а то је јасно приказано формално, у роману, рекао је Здравески.

Ефтимоска  је, пак, образложила једну специфичност која говори да је Пекић одмах по објављивању романа доживео нападе зато што му је дело жанр-бестселер. Пекић заправо не крије симболе, ствари су код њега веома експлицитне.

Есхатолошка основа

Пекићев Габријел је слика Арханћела Гаврила, како је речено, зато је и остављено  учесницима у радионици да се уклуче у разраду такве поставке гледишта. Једно је било и са теолошке тачке гледишта које је изнео Никола Станчић описијући сликовито значај арх. Гаврила, као - благовесника...

Запањује истраживачки поступак Пекића, како је речено, не само кроз перфекционистичко препознавање аеродрома Хитроу у Лондону, познавајући буквално све терминале, тајне пролазе, ходнике, већ и читава микробиолошка позадина која стоји у роману је перфектна чак и рад у научној лабараторији.

Млада професорка гимназије Нова у Скопљу Ефтимоска посебно се задржала на теми есхатолошко-космогонијског нивоа  јер роман заправо говори о апокалипси, или негативној утопији, једној визији краја света.

Роман „Беснило“ јесте слојевит и ма шта одабрали остаћемо као читаоци хендикепирани јер нећемо успети да обухватимо све аспекте и чињенице. Теме о крају света су и те како  присутне у митологијама, хебрејској религии, међутим, оно што је интересантно за овај Пекићев роман јесте избор да крај света буде ето - аеродром у Лондону и избор да то буде преко болести.Крах може бити описан и преко пожара, воде, који има везе са суморовавилонском културом...

У дебати је учествовала и Јанинка Невчева која је у занимљивом осликавању властитог поимања тек прочитаног дела, повезала и задржала се на тумачењу лика Либермана објашњавајући  симбол његовог имена - као слободног човека, уз повезивање његовог правог имена нацистичком појавом и идеологијом. Ту се увиђа и идеологију истрбљења уз паралелизам музике генијалног музичара Рихарда Вагнера који је такође обрађивао Немачке митолошке ликове што њу посебно интересује.

- То је заправо та идеја о стварању надчовека. Шта значи Лохман заиста не знам, али се ту поново провлачи идеја о слободном човеку ту је опет предпостављање екстремних крајности човековог избора, то су заправо две јединствене могућности два човека, може бити понизно створење саздано од више силе – Бога, или да се позове на ово Либерманово становиште да је саздан да постане над-човек. Усхићена сам свим аспектима ове књиге, остала сам избезумљена сазнањем да је толико реално осликана болест беснила. С обзором да потичем из лекарске породице моја мајка ми је потврдила догађај из праксе у Македоније који говори у прилог свему овоме што је написано у роману и да су такав пример имали и лекари у земљи, да је ово реална болест и да је ово најтежа болест са медицинског гледишта. Дакле, све је тачно. Долазимо заправо до констатације да је ово реалан, а не фантастичан роман.

Мене је у сагледавању овог проблема подстакла и књига Светог Владике Николаја Велимировића О Добру и злу зато и сагледавам да је свака болест огледало нас самих, а болест је заправо огледало цивилизације, закључила је Невчева.

Маја Дамјанска је истакла да су много ликова у делу заправо нереализована створења и соучавају се са безизлазношћу.

Роман омогућава поређење и симболику са психологијом чије је становиште поткрепила Татјана речима да и идиоти могу владати у демократским друштвима само ако су бројнији. Како је истакнуто, Пекић се може читати као и Селимовић, а то су оне тачке где су обухваћене лепе мисли.

У дебату се укључио и Дејан Силјановски, објашњавајући неке специфике Пекићевог живота његове истакнуте наивности великог интузијазма, савршену мајсторију прецизности што је резултат чињенице да му је жена архитекта и он је заправо на великим хамерима разрађивао систем сваког књижевног дела.

Давор Стојановски је такође говорио о експериментисању са беснилом, аналитиком и препаратима, али и о пророчанском наговештају такозваних хуманитарних бомбардовања, наводно у циљу решавања великих проблема у свету..

Ванчо Каранфилов сувласник издавачке куће Табернакул која је "Беснило" и превела на македонски језик,  веома занимљиво, прибрано, одмерено је објашњавао важне специфике из живота Пекића, рекавши да је живео живот и радио, по многим оценама, као - лудак.

- Више од 20 часова дневно је радио, истраживао, неговао је преписку са пријатељима. То је живот 300 на сат. Снимао је важне делове на диктафон, па тек касније скидао рченице, у чему му је помагала и супруга. Ако дубље уђете у анализу Пекића, без увреде, али, нико овде на радионици није прочитао толико да би могао да се осмели и да каже да је спреман да уђе у суштину и у његов смисао. Остаће још пуно тога да се говори и каже, и никада нећемо до краја открити Пекића...Ако је фасцинираност од Беснила присутна, шта тек рећи за остале његове књиге, упита је Каранфилов..