24. јун 2011.
На изузетно посећеној књижевној радионици у „Спони", у врло конструктивној, чак у уводном делу, по приступу и философској обради романа „Фолиранти", Моме Капора, једна од занимљивих констатација синоћ је била усмерена на чињеницу да међу ликовима великог српског мајстора „лаке приче" – нема деце. Заједнички је „откривено" - па деца незнају да фолирају.
Некако непланирано, и за време радионице, али и касније у неформалној размени утисака и искустава „извучених из Капоровог сликања", живота половином седамдесетих, дакле, у другом идеолошком, политичком и друштвеном миљеу, намах су нанизане неке универзалне препознатљиве матрице које и те како важе и данас. Ко је у тој садашњој препознатљивости, Мима, а ко Але, налик јунацима из „Фолираната", можда и није најважније, тек, то што је Капор вешто исписујући причу, бриљантним описом детаља, преносио смрт уживо, страдањем најбољег другара који буквално, као жива буктиња, умире изговарајући једину и последњу филмску реплику у животу – „ватра", „ватра", „ватра".., гледамо сада по разним „ријалитима"...
После анализе књиге „Фолиранти", неко је у „Спони", онако узред, подсетио на лањски новински текст, са описом последњег испраћаја Капора на вечни починак у његовом Београду, где је, уз најближе, такође, било и много – фолираната. Одмах затим се наметнуло и сећање на Момин опроштајни текст, својевремено посвећен Влади Булатовићу Вибу, где су, такође, дежурни фолиранти, лажни поштоваоци, и политичке „марке" тога времена, потиснуле у страну његове праве пријатеље...
Од фолираната најразличитијих фела, политичких боја и статусних новоа, ту око нас, једноставно нема спаса. На њих се буквално наслеће и у престижним хотелима, на концертима естрадних „дива", и звезда, ресторанима где се „добро једе", кафићима „где ће да те виде", чак и у цркви о неким празницима, иако и не знају баш којим, „то стоји у календару". Мувају нам се на животној стази, најразличитије лицемерне сподобе, не марећи што су увек дежурна сметња...Но, само их је мало, на културним догађајима, књижевним сусретима, вечерима поезије, бар онима где нема „неког важног одозго.."
Изузетно пријатна је била спознаја у радионици колико пажње и познавања испољавају прави поштоваоци дела, али и лика Моме Капора – у Скопљу. Били су ту углавном скопски интелектуалци најразличитије доби, професори, правници, новинари, студенти, филозофи... Колико је импоновало искрено обећање, младог прфесора књижевности скопског Универзитета, да ће сада, побуђен изазовом дебате, морати да прочита „Фолиранте", јер, „да се не фолирамо, признајем ово нисам читао".
И, није било фолирања, јер, фолиранти, наравно, нису ни били ту. А, имали би много тога да науче, независно на своје године, занимање, статус у друштву, политици или...на "Фејсу". Њима, међутим, на „агенди", увек има нечег пречег, „обични" културни догађаји су и за њих, бар како кажу - битни, али „ето, нема се времена"..." Међу њима и млади и они нешто „озбиљнији", боље владају актуелним темама из разних „Фарми", „Великог брата", „Парова", или прагматичних политичких комбинаторика...
Зато је млађана новинарка студентског радија, после књижевне радионце у „Спони", уз нескривено чуђење размењивала своје дилеме - зашто млади, „ту око нас", знају наизуст све турбофолк хитове из Србије, али све мање читају и на српском и на македонском. Зато ваљда све чешће и падају „из писци"...и свој опис, на пример, са екскурзије, не могу да сложе даље од отрцане фразе, „супер је било, баш супер, дефинитивно, супер..." и толико. На македонском. А, српска младеж, на матерњем тешко да може шта да срочи. То, кажу и није баш „ин", јер, ни „родитељи више не говоре српски..." За остало недостаје речитости.
И, зато, без обзира колико те њима омиљене естрадне „таратаљке" са балканско-оријенталним ритмовима треба да произведу радости и весеља, све се и код младих и њихових „васпитача" своди на - „тужну причу". За огромну већину од њих важније је да добро владају „актуелним знањем" - ко је на власти, која је „коалиција добитна", ко ће у парламент, чији ће „татко" да добије, а чији брат да изгуби – посао..због политичке (не)промишљености и правог, односно, погрешног избора „стране".
А, деца, заиста незнају да фолирају. Зато их и нема међу јунацима – фолирантима. Док мало не одрасту. Бар се данас брзо одраста.
М.С.
