Када је кнез Милош Обреновић тридесетих година 19. века почео да спроводи свој наум о европској трансформацији Београда и одбацивању османлијских урбанистичких решења оличених у нерасплетивом колоплету испресецаних шанаца и сокака, изградња Топчидерског друма имала је задатак да Обреновићев конак подигнут на истоименом брду повеже са центром града и послужи као окосница за уношење какве-такве структуре у уличну мрежу.

Према Обреновићевој замисли, Топчидерски друм требало је да постане велико шеталиште и једна од главних престоничких улица, његова жила куцавица, што данас, у модерном Београду, у неку руку и јесте. Само што данас у њеном називу више нема Топчидера, већ на плавим правоугаоним плочама што висе на сваком ћошку стоји име њеног идејног творца – кнеза Милоша.

Поред непрегледних колона возила што се сваког радног поподнева низ њу сливају, Улица кнеза Милоша пуна је културних споменика. Ту су, на пример, зграда Музичке школе „Станковић“ чији је први директор био велики Станислав Бинички, кућа породице Петронијевић, велелепно здање Дома Врачарске штедионице, а ту је, на месту где се Обреновићева улица сече с Немањином, и комплекс новог (иако делује старије чак и од старог, односно Камене палате) Генералштаба Војске Србије. Или барем оно што је од њега након НАТО бомбардовања 1999. године остало.

Та два степенаста тракта што наткриљују Немањину улицу представљају један од најпрепознатљивијих симбола стваралачког опуса Николе Добровића – поред Генералштаба, по Добровићевим идејним пројектима никао је и Нови Београд. Архитекте кажу да је комплекс ових зграда био урбанистички мотив пројекта званог „Велики Београд“, чија се симболика уклапа у симболику изградње Новог Београда.

Објашњење значаја „Великог Београда“ који у тренутку изградње броји тек нешто више од 600.000 становника говори о начину на који се заправо планирало урбанистичко уређење овог града на тај начин да све његове важне тачке буду повезане.

Тако су на првом месту препознатљивих симбола идентитета Београда реке Сава и Дунав, то јест Ушће, као место њиховог спајања, али и чињеница да се баш уз обале тих река и у њиховом непосредном залеђу смењују једна за другом просторне културно-историјске целине и културна добра као што су: Београдска тврђава, Косанчићев венац, Старо београдско сајмиште, целина стари Београд, Добровићев Генералштаб, Сењак,

Топчидерско брдо и Дедиње, старо језгро Земуна итд.

Уочи 25. годишњице бомбардовања у ком је Генералштаб уништен да до дана данашњег не доживи рестаурацију, амерички медији потврдили су вест о томе како је некадашњи виши саветник Беле куће и зет Доналда Трампа, Џаред Кушнер, заинтересован да управо Добровићево (ремек-)дело узме у закуп.

Према документима у које је увид имао „Њујорк тајмс“, Кушнерова фирма планира да, поред значајнијих инвестиција на албанском приморју, око 500 милиона долара издвоји и за 99-годишњи закуп локације на којој се налазе зграде Генералштаба како би од њихових руина начинила луксузни хотел са пословним простором и више од 1.500 станова.

Џаред Кушнер свакако није први који ће покушати да „ревитализује“ зграде Генералштаба, а историја напора да се оне реконструишу готово је једнака историји њихове нефункционалности.

Америчке дипломате и званичници, још од времена док је Вилијам Монтгомери био амбасадор САД у Београду, покушавали су својим српским колегама у више наврата да изнесу идеје о обнови зграда Генералштаба, али је, како је више државних званичника својевремено објаснило за Недељник, увек постојала та дилема да ли би зграде требало да остану у садашњем стању као нека врста „подсећања на НАТО бомбардовање“.

Из мора америчких политичара који су желели да реше питање Генералштаба, нарочито се издвојио бивши изасланик Беле куће Ричард Гренел (још 2020. године председник Александар Вучић јавност је обавештавао о томе како је Гренел дошао на идеју да се заједнички обнове зграде Генералштаба и Министарства одбране), а било је и идеја попут оне да се локација прода Доналду Трампу (у време док он још није био председник Сједињених Држава, конкретно 2013. године) како би он од тих зграда начинио „Трампове куле“, или да се све уновчи код шеика Мухамеда бин Заједа, владара Абу Дабија.

Након што је Кушнер у разговору за „Њујорк тајмс“ изјавио да очекује да ће послови које његова инвестициона фирма спроводи у Србији и Албанији ускоро бити финализовани, истакао је да се посебне заслуге за то могу приписати управо Гренелу, човеку који је својевремено у функцији Трамповог изасланика за Балкан покушавао да помогне у подстицању преговора о економском помирењу Србије и Косова (током тог периода развио је пријатељства са највишим српским званичницима, између осталих и са Александром Вучићем и Синишом Малим), и који га је, уосталом, и саветовао да размотри Београд као опцију.

Према писању „Њујорк тајмса“, Гренелови пређашњи покушаји ревитализације Генералштаба и улога коју има у најновијем Кушнеровом плану, отварају питање сукоба интереса, који би предстојећи председнички избори у САД могли само још више да продубе. Посебно проблематичним чини се сценарио по ком Кушнер комплекс Генералштаба узима у закуп, а његов таст – Доналд Трамп – односи победу над Џозефом Бајденом на новембарским изборима и поново постаје председник. Тада би постојала „оправдана сумња да Србија утиче на председника тако што обогаћује његову породицу“, док би и свака промена спољне политике Вашингтона према Београду могла бити тумачена из те призме.

Осврћући се на то, председник Србије Александар Вучић изјавио је да је због коментара појединих медија о томе како он прихватањем Кушнерове идеје заправо „врши политички утицај“ на Трампа „умро од смеха“, али је и додао да је веома срећан „што ће проблем у центру града коначно бити решен“, те да ће он читаву ту причу „промовисати с радошћу“.

Међутим, оно што домаћу јавност „узнемирује“ далеко више од америчких предвиђања о сукобу интереса – јер не брину Срби превише о сукобу интереса – јесте чињеница да је Добровићев дводелни комплекс још 2005. године проглашен за споменик културе, те да би након „ревитализације“ коју би извели страни инвеститори баш то престао да буде. Не јер Трамп и Кушнер немају осећај за културу (хех) или за лепо (хех-хех) него јер по објављеним плановима Кушнер има идеју да зграде Генералштаба претвори у АИ спејс-шатл.

Иако зграде Генералштаба, као што је за Недељник архитекта и Добровићев некадашњи ученик Ђорђе Бобић и потврдио, не представљају симбол кањона Сутјеске, оне без дилеме јесу симбол свих оних који су током НАТО бомбардовања 1999. године изгубили животе, колективна рана која још увек не зараста. Или како је то Бојан Ковачевић, чувени архитекта и један од људи најзаслужнијих за то што је Добровићево ремек-дело 2005. године овенчано статусом споменика културе, својевремено рекао, рушење тог здања било би равно „културном злочину“.

Од Добровићевог „великог Београда“ свакако није остало много тога.

Сличног су мишљења данас и чланови Еколошког устанка који су покренули петицију „против поклањања зграда Генералштаба“, а чији лидер и народни посланик Александар Јовановић Ћута тврди да Влада Србије Добровићев оштећени комплекс америчким офшор компанијама „Кусхнер Realty“ и „Атлантиц Инцубатион Партнерс“ LLC дарује у бесцење. Управо је Ћута тај који је медијима и јавности предочио, како он каже, „копију меморандума о разумевању“, за коју тврди да ју је Горан Весић лично потписао.

Актуелни министар грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре веома брзо је демантовао све Јовановићеве наводе, јасно поручујући да он „ништа није потписао“.

„Овлашћење Владе које сам добио, које је Јовановић објавио, није никаква тајна, већ је донето на јавној седници“, изјавио је Весић. „Када и ако, на основу тог овлашћења, буде потписан меморандум или неки други акт, Влада ће о томе обавестити јавност. Све владе Србије од 2000. године покушавале су да ревитализују простор Генералштаба. Да је то лако, верујем да би то пре нас нека друга влада урадила. Али није, па је запало нама да решимо и овај проблем као што градимо ауто-путеве и брзе пруге јер други нису знали. Поносно ћемо објавити када и ако будемо пронашли партнера за локацију старог SSNO. Јер претпостављам да се сви слажемо да рушевине тамо не треба да буду још 25 година да би Јовановић био срећан“, закључио је Весић.

Оно што је нарочито занимљиво јесте то да је 2021. године Горан Весић, док се још увек налазио на функцији заменика градоначелника Београда, на отварању изложбе Завода за заштиту споменика културе града под називом „Споменичко наслеђе Улице кнеза Милоша“ изјавио да управо такве изложбе подсећају „шта све имамо и шта би требало да сачувамо“. Том приликом Весић је додао и да „у нашој земљи не постоји улица која боље осликава напредак Србије од времена првог и другог хатишерифа, када је град почео да се мења и модернизује“, закључујући да „нас чека озбиљна реконструкција улице“, која ће након тога имати „дупле дрвореде, бициклистичку стазу, у којој неће бити паркирања, и у којој ће фасаде и зграде доћи до изражаја јер ће то бити простор и за шетњу“.

Кратко и јасно, поручио је пре три године Весић, Улица кнеза Милоша биће „на понос“.

Трамп ће бити поносан.

НЕДЕЉНИК