Веома битни су и људска воља и труд. Наиме, човек треба да научи да буде миран и мирно да прихвати ситуације, искушења, невоље, па чак и лепе ствари. Знамо да је често пута немогуче мирно да се прихвате невоље. Природно, и нормално, је у људској природи да се човек забрине, да падне и у очај, да почне да се нервира. Због тога је потребно време... На крају крајева, све је процес.

Сазревање долази са годинима, треба човек да доживи пуно невоља и искушења па тек онда да очврсне. Тада се гради личност, човек индивидуира, постаје мирнији, толерантнији. Младост, обично, је бунтовна, немирна, незрела, али лепа, а живи се пуним плучима. Толерантност је слаба, нарочито када је присутан наш его. Када игноришемо велико ја у нама, онда нисмо толерантни. Када смањимо наше его, онда имамо потенцијал да постанемо толерантни. Зрела савест се исказује како у толеранцији, тако и у контроли својих нагонских жеља, али и у будности према захтевима свог моралног бича.

Када смо толерантни, онда смо и сречнији. Човек је духовно, биолошко и друштвено биче. Треба да имамо емпатију ка другим човеком, јер, ако је немамо, онда смо себични. Треба да мислимо позитивно, не само о себи, него пре свега и о другим људима, након чега че нам се то позитивно вратити. То нису само закони природе, још су и хришчански закони типа “не чини другоме оно што не желиш ни теби да раде“ или “чини нешто лепо другоме да и теби буде лепо“. Зар се ту не крије толерантност? И те како се крије, јер смо сви повезани, зато што, обзиром да прво треба да мислимо о себи, треба да мислимо и на друге.

Када смо са вољеном особом и када је, што је за очекивање, толико добро упознајемо, онда, предвиџајучи њену реакцију, када је она вербално увреџена од стране друге личности, ми је бранимо и покушавамо да другој личности објаснимо да довољно не познаје нашу вољену особу и да је напада без разлога. Дакле, сама љубав нас штити од неких нељубазних и агресивних људи. А, агресија је нагон који, код оних где се појављује, треба да се контролише, јер се ништа не постиже без контроле. Значи, пожељно је да се успостави контрола, ако не у свему, онда у што је могуче више ситуација. Тако је и код неких народа. Обично ти народи, а можда и ми, због непознавања других народа, су (смо) нетолерантни. Када упознамо тај народ, онда постајемо и више толерантни.

Када упознамо нову особу, обично смо скептични јер је не познајемо. Значи, потребно је време да се упозна та особа. Али, и када је, током времена, добро упознамо, опет остаје мали црв сумње дали та особа, ипак, нешто скрива! Можда и та особа је скептик, све овиси како је пролазила са другим особама, дали им (свима) слепо верује и-или је, како што је време одмицало, научила да није све тако ружичасто. Пожељно је да човек сачува неку тајну, не треба све откривати, треба мало бити и загонетан. Најбоље је да човек буде толерантан према себи, онда че постати толерантен и према другом. Али, живимо у времену у којем се све брзо одвија, које је стресно, тако да смо мање толерантни и, јер смо обично уморни, постајемо нервознији и нестрпљивији, а самим тим и мање толерантни. А, када научимо да среџујемо наше приоритете и да успоставимо неки ред у животу, онда постајемо и стрпљивији, знамо шта желимо...

Треба стално радити на себи. Тако и себе упознајемо. Када добро упознамо себе, онда нам је све лакше. Ако се нешто пољуља, опет треба да се потсетимо где грешимо и након тога да се коригујемо. То су знаци да индивидуално сазревамо и да смо толерантнији. Наш народ зна да каже “време лечи свѐ“. У пракси, некада лечи, а други пут не. То овиси о нама, од тога како прихватамо новонастале ситуације.

Мислим да смо слабо толерантни као друштво и да треба, пуно, а, према мени, пожељно је стално, да радимо на себи, да се пробудимо, чиме су вече и шансе да се повеча колективна свест. Прво треба да кренемо од себе, а онда че та наша позитивност привучи пажње других људи. У људској природи, зло је привлачније него добро, али зашто да добро не може бити привлачно? Сматрам да када бисмо кренули са добрим мислима, ако чинимо добре ствари, са емпатијом ка другој личности, онда че се подичи наш праг толеранције. Волети другог, значи и да разумеш другог. Разум ствара добро и лоше у нама, зашто да не створимо и толеранцију? Почнимо одмах, да не чекамо јутро, јер сутра може да се пролонгира за прекосутра, а прекосутра за неки други дан, чиме бисмо се кретали у круг.