Ускоро у биоскопско небо винуће се филм Радоша Бајића „Хероји Халијарда”. Догађаји из ратне 1944. на екранизацију су чекали осамдесет година због вишедеценијске „неподобности” главних актера – Југословенске војске у отаџбини (ЈВуО) и њеног команданта, генерала Драгољуба Михаиловића. Операција спасавања и евакуације савезничких пилота чије су летелице Немци оборили над Србијом дуго је била прећуткивана у југословенској историографији. Истовремено, четничка емиграција и поједини кругови у САД уздизали су Халијард као крунски доказ антифашистичке борбе ЈВуО за западне либерално-капиталистичке вредности. Али, када се развеју све идеолошке димне завесе, глобалне стратегије и дневнополитичке (зло)употребе повести, остају непобитне чињенице које халијардовцима обезбеђују место у херојском поглављу националне културе сећања.

„Са импровизованог аеродрома у Прањанима, савезнички авиони су 10. августа 1944. у Италију пребацили 225 чланова оборених посада ратног ваздухопловства САД, заједно са још 37 особа. Била је то највећа појединачна евакуација иза непријатељских линија изведена у Другом светском рату у једном дану”, истиче историчар Милош Тимотијевић, кустос Народног музеја у Чачку и аутор монографије „Мисија Халијард”.

Полетно-слетна стаза у Прањанима изграђена је током марта 1944. по наређењу генерала Михаиловића. Припрема терена ради тајности обављана је углавном ноћу, а радило се толико интензивно да су свима руке биле пуне крвавих жуљева. Први „ваздушни мост” са Галовића пољане успостављен је 29. маја 1944, а последњи спасилачки лет је обављен 27. децембра, са замрзнуте ледине у Бољанићима код Добоја. За евакуацију је коришћен и импровизовани аеродром у Коцељеви.

„ЈВуО је спасила укупно 374 Американца и осам Британаца из најмање 65 оборених летелица. До аеродрома у Барију пребацивани су и чланови војних мисија, ослобођени заробљеници, чланови делегације коју је Дража послао у Италију, држављани савезничких земаља, али и наши грађани, попут др Ивана Попова, брата чувеног обавештајца Душка Попова. Четници су прихватили још око 130 авијатичара, али нису успели да их сами евакуишу. Њих су у Италију пребацили партизани, неке и Бугари, након преласка на страну савезника почетком октобра 1944”, наводи Тимотијевић.

Операцију Халијард осмислила је током лета 1944. америчка војнообавештајна служба (OSS), sa центром у јужној Италији. У завршном чину рата, када су се савезници потпуно окренули партизанима, ваљало је одиграти сложену стратешку игру. Било је нужно успоставити контакте са ЈВуО, која је контролисала подручје где је било на стотине пилота оборених током бомбардовања циљева у Србији, или пак на повратку из истих таквих ваздушних акција у Румунији и Бугарској. Четничка команда је позив да учествује у евакуацији пилота видела као трачак наде, испоставиће се неоправдане, да ће тиме поврати изгубљено поверење Сједињених Држава и Велике Британије...

„Савезнички авијатичари чувани су и лечени захваљујући организацији генерала Михаиловића, али је одлучујућа била спремност српских сељака да се жртвују и да не презају од ризика. Ваздухопловци су били размештени по сеоским кућама, домаћини су се о њима бринули као о најрођенијима. На аеродроме са којих су евакуисани стизали су не само из села око Равне горе већ и из источне и јужне Србије и источне Босне”, каже Тимотијевић.

Како истиче, окупатори су редовно организовали потере за савезничким авијатичарима. На подручју под бугарском окупацијом 9. и 10. августа 1943. за одмазду је стрељано 17 мештана села Сувојнице и Јелашнице код Црне Траве, због учешћа у спасавању америчких авијатичара које су прихватили партизани у том крају.

„Бугарска војска предузела је и велику потеру за посадом америчког авиона који се 18. маја 1944. срушио се на југу Србије. Американце су прихватили тамошњи сељаци, а заштиту им је пружила ЈВуО. Током борбе, заробљена су двојица бугарских војника и по наређењу наредника Живојина Ленковића стрељана изнад села Клајићева, јер су пуцали у америчке падобранце док су се спуштали. Бугарска војска је за одмазду напала Штаб Јужноморавског корпуса ЈВуО, а током претреса кућа у селу Мијовцу убили су домаћина Станка Раденковића”, наводи наш саговорник.

Страдалништво из епопеје спасавања савезничких ваздухопловаца наставило се и по окончању рата. Сви припадници ЈВуО повезани са овим догађајима, као и њихове породице, били су под вишедеценијском присмотром нове власти.

„Tајна полиција пратила је и људе које је ангажовала званична агенција америчке владе за проналажење и ексхумацију тела погинулих авијатичара. Тако је под оптужбом за шпијунажу у корист САД у јулу 1947. на смрт осуђен Боривоје Пантелић. На терет му је стављено и да је проверавао у каквом је стању аеродром у Прањанима, преко кога је противницима режима наводно требало да се допреми помоћ. Осталих шест оптужених у том процесу осуђено је на казне од осам месеци до 16 година затвора или присилног рада”, истиче историчар Милош Тимотијевић.

Ехо Халијарда био је чујан и у послератној Америци. Влада САД је 30. марта 1946. од Југославенских власти званично затражила да спасени авијатичари сведоче на суђењу генералу Михаиловићу. Захтев је одбијен, а командант ЈВуО је осуђен на смрт и погубљен. Председник Хари Труман је 29. марта 1948. постхумно одликовао генерала Михаиловића Орденом за заслуге (Legion of Merit), једним од највиших америчких војних одликовања која се могу доделити странцима.

Партизански халијарди

Од 4.780 савезничких авијатичара чије су летелице у Другом светском рату завршиле на тлу Југославије, партизани су евакуисали њих чак 2.010. Међутим, ове податке нова власт није истицала, нити их је користила у пропагандне сврхе. Како објашњава историчар Милош Тимотијевић, томе су кумовале и идеолошке баријере. Партизани су осим антифашистичке и Народноослободилачке борбе водили и револуционарни рат против империјализма, чије је оличење била и остала Америка и њена војска.

Од помена до спомен-комплекса

Прво јавно обележавање мисије Халијард у нашој земљи догодило се 13. маја 1995, када је Прањане и Равну гору посетила група америчких авијатичара, евакуисаних 1944. Церемоније уз присуство званичника Србије и САД организују се од 2004, а те године је постављено и прво спомен-обележје на Галовића пољани. На истом месту 2016. подигнут је споменик. Председник републике први пут је присуствовао комеморативној свечаности 2019, а годину дана касније отворен је део меморијалног комплекса и спортски аеродром. У септембру 2021. потпредседница владе Маја Гојковић предложила је да се Халијард уврсти у Државни програм обележавања годишњица историјских догађаја ослободилачких ратова Србије.

Америчка болница у Прањанима

Осим евакуационог аеродрома, у Прањанима је крајем рата постојала и америчка војна болница, за лечење рањених авијатичара, припадника ЈВуО и мештана. Била је смештена у Задружном дому здравља, који је био задужбина – управо једног Американца. Реч је о Џону Кингзбурију, председнику Друштва за помагање српске деце (огранaк Црвеног крста САД), члану америчке лекарске мисије у Србији у Првом светском рату и великом добротвору.

„У Прањанима је током рата као доктор радио Владе Бошковић, а рањене америчке авијатичаре збрињавао је њихов лекар Џек Митриани. На целом том подручју деловао је Давид Бераха, санитетски поручник Таковске бригаде ЈВуО, по занимању апотекар, а у ратним условима и лекар. Будући да је био Јеврејин, од погрома је избегао на планину Рудник, а породицу му је чувала организација генерала Михаиловића”, наводи Милош Тимотијевић, кустос Народног музеја у Чачку.

Србија под савезничким бомбама

До тамне стране приче о спасавању оборених савезничких пилота долази се одговором на питање – како се, што у прелету, што у борбеним акцијама, на небу изнад Србије нашао толики број углавном америчких бомбардера?

У последњем чину Другог светског рата, стратегија западних савезника била је да се бесомучним ударима из ваздуха на колена баци немачка војна сила, њени извори снабдевања и Хитлеру одани квислингшки режими. Масовна бомбардовања су предузимана широм Европе, у области Медитерана, дејствовано је по свим деловима распарчане Краљевине Југославије, по Мађарској, Румунији, Бугарској... Многи од тих авиона су услед оштећења падали на територију Србије, која је и сама и те како била мета напада. Од првог удара на Ниш 20. октобра 1943. до последњег ваздушног напада на Ужице 24. новембра 1944, убојни товари изручени су на 28 насељених места у Србији. Само у ускршњој недељи од 16. до 24. априла 1944. Београд је четири пута разорно бомбардован, а гранатама је и касније више пута засипан. Према обавештајним изворима са терена, англоамерички авиони су тек спорадично погађали немачке војне циљеве – бомбе су углавном сејале смрт међу цивилима и материјална добра претварале у рушевине и згаришта. Током тих 13 месеци ваздушне кампање, оцењује историчар Момчило Павловић, по броју жртава, обиму разарања и степену обухвата, савезници су далеко надмашили учинак немачке авијације током Априлског рата 1941. За разлику од посада летелица погођених противавионском ватром, многе од њихових „колатералних” жртава на тлу није имао ко да спасава...

Политика