03. фебруар 2011.

У Спони је у јануарском термину Књижевних радионица, обрађено дело Милорада Павића „Хазарски речник“. Модератор вечери Душко Крстевски, поставио је питање зашто управо „Хазарски речник“, оценивши да је Милорад Павић заједно са Ивом Андрићем бренд српске литературе.

- На једном Семинару за српски језик у Новом Саду 2006. године приметио сам да су свих 130 учесника били упознати са свим детаљима о „Хазарском речнику“. Српски критичар Раша Ливада каже да је Павић отворио ново поље у књижевности. У српској литератури такво ново поље, такав нови светоглед отворио је и Горан Петровић са својим књигама „Опсада Цркве Св. Марка“ и „Ситничарница код срећне руке“. У македонској литератури овај облик постмодерне литературе унели су Драги Михајловски и Венко Андоновски. У овом роману имамо принцип стереотипа од почетка до краја. То је роман лексикон, стога постоје много начина за читање, рекао је у уводном излагању Кртевски.

Као и сваки лексикон тако и  овај, додао је, није препоручљиво да се чита од почетка до краја. Много је нејасноћа у читању. У питању је такозвана хазарска полемика. Хазари као народ званично се појављују у другом веку. Како је модератор напоменуо данас је човеку лако на Гуглу да пронађе, претражи и углавном да отклони, по потреби, сваку историјску дилему. Павићу је, међутим, 1984. то било знатно теже.

Хазари најснажнију државу имају у 7. а нестају са историјске позорнице у 10. Веку, када се претопљавају. Насељавали су делове око Волге и Црвеног мора. Два пута су ратовали са Арапима, изгубили рат од руског цара Свјетислава Првог Кијевског...

У радној разради дела, Кирил Мечалов је истакао да сама фабула „носи човека час у једну те у другу страну“. Ништа, дакле, није линеарно. Заједничким закључком и гледиштем на радионици у Спони, истакнуто је да је за овај роман (не)потребно упутство, упут за читање, „као рецепт за дијету“.

Једно од изнетих гледишта је да се могу засебно читати ликови који се појављују у сва три дела романа: у црвеној, жутој и зеленој књизи. Зелена књига у Хазарском речнику је варијанта по којој Хазари прихватају Ислам. По жутој то је јудаузам, док је црвена - Хришћанство. А, историјски (у реалности), најприближније Хазари прихватају - јеврејску религију.

Друга линија у роману „Хазарски речник“ обухвата 17. век - 1689. годину, и опет има представника све три религије. Аврам Бранковић, Србин из Влашке, представник је царске порте. Појављује се и Семуел Коен, то је представник јеврејског дела приче, Јеврејин из Дубровника. Он је екскомунициран, а читавог  живота сања живот Аврама Бранковића. И обрнуто. Сан Бранковића је живот Коена. Без могућности да се сретну. Бранковић спава дању, а Коен ноћу.

Иако је Крстевски на радионици у Спону наменски избегавао класичну варијанту препричавање романа, ипак је темељито изнео основе романескног приповедања. Тако је сликовито објаснио, да принцеза Атех шаље ловце снова (припадници секти) који краду добра код људи...

Како је напоменуо, трећа линија је проучавање хазарске полемике. Представник је истраживач, доктор Исаило Сук – Арабист. Различите приче су заступљене. Доротеја Шулц, Јеврејка која пручава славистику, муслимански представник је Абубакар Муабија – Хебреист. И он проучава хебрејске полемике...

То што овај роман чини необичним у теоријском смислу, управо је ова  теза теорије Heterotopia - у времену постоје различите, међусобно неповезане приче, али ипак, постоји нешто што их води. То формира такозвану зону интереса, коју је заступао Кирил са ученицима, нешто што се десило пре једног миленијума, а смештено је на релацији Цариград – Херсон.

У књизи се јављају и различити демони из свих религија. Нема линеарне нарације, истакнуто је на вечери у Спони. Као и у неким ранијом критикама дела, чак и са Запада, замисао ове књиге заправо је метафора за Југославију. Такво гледиште подржао је својим ставом и Дејан Сиљановски, који је рекао да је у својим проучавањима „ископао“ изјаву, гледиште да су Срби - Хазари. Он је додао и то да је наишао на читуљу у новинама у којима се открива да је Павић припадао масонима...и да му је та страна увек била сумњивба још за живота овог српског писца.

У сучељавању различитих гледишта, један аспекат обухвата стање разрачуњавања у ратним сукобима на Ју просторима. Врло је могуће, како је примећено, да је Павић заправо преко Хазара, дотакао тему нестанка једног народа, односно опомену могућег нестанка, можда и Срба. Павић уноси све што постмодерна има. Китњасто усликавање мозаика са пуно митова, слика народног предања, позајмица делова из Курана, Библије, Торе...

Како је у веома конструктивној расправи речено, „очита је игра код Павића“. То се огледа и у именима приређивача саме књиге. То су истинити, аутентични  историјски ликови. Крстески је напоменуо да је „Име розе“ од Умберта Ека исто тако позајмљена од Павића у састављању Хазарског речника. Конкретно, код постојања два примерка књиге, један златних страница, а други сребрни,  контролни примерак... Много битака је само због тога ко ће открити Хазарску полемику.

Милутин Станчић се исто тако осврнуо на техничку страну приповедања код Павића. Како је речено, чак на претрпано коришћење технике и игре, толико видљиве, да у неким деловима постаје досадна и одбојна. Такав приповедачки приступ може и да - „гуши“. Станчић је те примере поткрепио читањем карактеристичних делова књиге, где се опажа техника, народност у говору и Павићева игра, изражена у „Хазарском речнику“. Приметио је да се тај приступ користи и у Павићевом роману „Предео сликан чајем“.

На Станчићеве оцене се прикључио Ђоко Здравевски констатацијом да је Павић, „као врсни познавалац Барока, класичан техничар и мајстор те постмодерне игре“, и да веома успешно склапа тај богати китњасти мозаик. У прилог томе, открио је и чињеницу да свака Павићева књига, почиње  - „триком“.

Трајче Стамески, проговорио је о тој, можда и пренаглашеној мистификацији која је заступљена у књизи Милорада Павића „Хазарски речник“. Напомињући да је врло битно отлањање дилеме како човек сазнаје и открива историју. Када се на једној историјској причи направи и надгради друга допуњујућа, имамо ситуацију такозване неверодостојности. На то је Павић и упозорио на почетку романа. То је зачетак игре наговештај лавиринта, исказано језиком постмодерне, то је заправо проблем саме историје.

- Понављам, Павић је упозорио да је све ово фикција, да је роман отворен чак и за дописивање и допуну, рекао је Стаматовски, уз личну оцену да су у Србији, масовним објављивањем и у неку руку пренаглашеним издавачким форсирањем дела – „Срби Павића спремали за Нобелову награду“...

Јанинка Невчева, пак, истакла је да под свежим утисцима тек прочитаног дела смара да у свакој малој причи, као својеврсној барокној слици овог романа постоји „јаки“ окултизам. Она је истакла да је потрага човекова, заправо друга реалност, а да је наша стварност, управо - пакао... Изнела је лична осећања после прочитаног дела, у сучељавању и религијских „адута“ и историјских „тековина“ да је у књизи која може и да застраши, протумачила да је ово заправо порука расизма у свету.

Лавинија Шувака је рекла, да не зна због чега је то Павић толико добар, и толико много превођен, да то није њен писац, али да му се мајсторство и техника приповедања не може оспорити.

- Можда ми сада, није легао, није ми дошло ништа из стомака, није било праве приче, праве емоције, иако прича је као целина изнета... Важан је и тренутак када се чита књига, нарочито Павић.

Давор Стојановски је говорио о поводима и позадини превођења и издања дела, разрешењу дилеме, да ли је превођење, гаранција да је писац у једној земљи и  читан?

- Важно је такође, какав контакт и додир има писац са тим странцима, где се књига преводи. У Француској је рецимо, заиста читана и добро доживљена, као и у другим земљама, неоспоран је по том питању Павић...