Епске народне песме, којима се у 19. веку дивила учена Европа, настајале су током вишевековног ропства Срба под Турцима. Њихова улога је била да сачувају веру народа у властиту снагу којом ће, једнога дана, поново повратити слободу. Те песме су препуне стилских фигура и тропа можда су и најбоље од свега што је до сада испевано на српском језику. Преувеличавање људских снага, вештина и храбрости ликовима које је народни певач опевавао, то јест хипербола, најчешћа је и најделотворнија стилска фигура. Хиперболом се одржавала луча наде у избављање из ропства.

Један од првих народних симбола отпора био је Марко Краљевић и његов коњ Шарац („Ни бољега коња од Шарина, / ни од Марка бољега јунака”). Иако је Марко био турски вазал и, као вазал, погинуо на Ровинама 1396. године, ратујући за Турке против влашког војводе Мирчете, изабран је да у песми буде нешто сасвим друго. Не случајно: Марко је био краљевић, принц, син краља Вукашина, страдалог у једној од првих битака против Османлија, Маричкој бици, 1371. године. Уз то био је сестрић дурмиторског војводе Момчила. Вукашин је био жура (мален), а Момчило неупоредиво крупнији. Кад је Момчилова љуба облачила Вукашина у Момчилову одећу, народни певач се наругао Вукашину: „Што Момчилу до кољена било, / Вукашину по земљи се вуче” (Женидба краља Вукашина). Народни певач је удесио да Јевросимин син буде сличнији ујаку него оцу: „А Марко се тури на ујака / на ујака војводу Момчила.” Довољно да уђе у читав циклус песама у којима је, баш хиперболом, истицана његова снага: „Диже Марко рало и волове” (Орање Краљевића Марка) и вештина мегданџије где усмрћује јачега од себе: „Јао мени до Бога милога / гдје погубих од себе бољега” (Краљевић Марко и Муса Кесеџија), завапиће кад је у распореном Муси видео „три срца јуначка”. Сагледавајући читав циклус песама о овом јунаку, закључујемо да је својом појавом и јунаштвом сам по себи био читав хипербола.

Песме у вези с Косовским бојем су најлепше и са понајвише хипербола. Народном певачу је бој на Косову дао небројано јунака-узора како се бори за слободу; међу иним су Срђа Злопоглеђа, који „По два и два на копље набија / преко себе у Ситницу тура” (Срђа Злопоглерђа) и Бановић Страхиња, који „Мане сабљом и десницом руком / па дванаест одсијече глава”. Но, најлепше хиперболе сусрећемо у песми Косанчић Иван уходи турску војску. Вероватно преобучен у аскера, Иван је ходао, уочи битке, кроз турске редове и памтио што је видео; то преноси, потом, Милошу Обилићу, све у нади да ће цар Лазар и великаши око њега схватити да је сваки отпор узалудан. Али није помогло, јер се цар Лазар већ био „приволео царству небескоме”. Дакле, Косанчић Иван говори Обилићу да је турска војска притиснула и Лаб и Ситницу и допрла чак „од ћуприје до града Звечана / од Звечана, побро, до Чечана, / од Чечана врху до планине, / све је турска војска притиснула”; преувеличавање иде даље: „Коњ до коња, јунак до јунака, / бојна копља као чарна гора, / а барјаци као и облаци; / да из неба плаха киша падне / нигдје не би на земљицу пала / већ на добра коња и јунака.” Све је то мало да би се дочарала турска сила, па Косанчић потеже за, вероватно, најснажнијом хиперболом у читавој нашој епској поезији: „Сви ми да се у со преметнемо, / не би Турком ручак осолили”. Узалуд, Лазар је с војком изашао пред Турке. А како се завршила битка? Историја нас учи да су Срби, будући знатно малобројнији, изгубили. У ово се може с правом посумњати, јер се Бајазит, са оцем Муратом, братом Јакубом на табутима и остатком ратника одмах повукао у Малу Азију, док су, сведоче хронике, све катедрале у европским престоницама звоњавом прославиле победу „хришћанског оружја”. Којег хришћанског! Искључиво је на Пољу Косову ратовало српско оружје, а Европа је могла, да је хтела, да преокрене ток историје. Али није, био је то својеврстан прокси рат у којем је требало Срби да гину. Битка је, може се рећи, завршена ремијем: турска војска је знатно искрварила и повукла се на исток, а Србија је још 70 година после битке, све до пада Смедерева, 1459. године, опстајала као држава с развијеним рударством и трговином. Њоме је владала удовица цара Лазара и њихов син деспот Стефан Високи, касније кнежеви из лозе Бранковића. Да је уистину била поробљена, то се не би могло десити.

У име виших циљева

А онда су настала времена хајдучка. Појединачна јунаштва су се претворила у колективан отпор хајдучких дружина које су из бусија препадале турске караване са опљачканим житом и стоком или робљем, чинили епска јунаштва, па се и народни певач прилагодио новом виду отпора. У хајдуке су одлазили најодважнији, кадри „коња стићи и коњу утећи / и на страшном мјесту постојати / и за голу сабљу ухватити”, како је то певач хиперболом упечатљиво насликао. У песме које су гуслари и гусле јаворове разносили по поробљеној раји уселили су се: Бајо Пивљанин, Старина Новак, Мали Радојица, харамбаше Гавран и Костреш, Станоје Главаш (толико омиљен да умало у Орашју није изабран за вођу Првог српског устанка), Вељко Петровић... Готово је сваком у песми осликан портрет из којег се види да су хајдуци били људи посебног кова, да су презирали смрт у име виших циљева.

Стари Вујадин, ухваћен у гори са оба сина, храбри синове да не одају друга ниједнога, ни јатаке „гдје смо зимовали”, ни крчмарице младе „код којих смо рујно вино пили”, иако зна какве их муке и, најзад, смрт у проклетом Лијевном (Ливно) чекају. Омиљен лик народног певача је Старина Новак, који иако стар одлази у хајдуке, јер „а кадар сам стићи и утећи” (Старина Новак и кнез Богосав), што ће показати у једном боју с ТурциБма у гори Романији (Старина Новак и дели Радивоје). Кроз једну рафинирану градацију: „Што пропушћа дели Радивоје, / дочекује млади Татомире, / што утече младом Татомиру, /дочекује дијете Грујица,; што пропусти дијете Грујица, /то дочека Старина Новаче.” Градацијом је имплицитно наговештена и хипербола, јер мимо Новака не прође ниједан, па „Све по гори исјекоше Турке, / не остаде ока за свједока”. Знао је народни певач да велича и награди хајдучке подвиге као у песми Костреш харамбаша. „Кад по гори повјешаше Турке, / узеше им рухо и оружје, / па весели на кулу одоше, / те сједоше пити мрко вино – / све у здравље Костреш харамбаше.”
 

Бошко Ломовић - Магазин Политика