21. мај 2016.
Сећам се, био сам матурант те 1980, и баш 4. маја у време објављивања Титове смрти нашао сам се у Ташмајданском парку. Оно што ми је остало дубоко урезано у памћење је поступак једног старијег човека који је седео са двојицом својих познаника. Кад је чуо вест о смрти устао је и кренуо према Цркви Светог Марка говорећи да ће се брзо вратити. Када су га саговорници упитали где је био, одговорио је да је отишао да упали свећу за покој душе Јосипа Броза. На приговор да се ради о припаднику друге конфесије или чак и атеисти, он је одговорио да Бог сабира боље и другачије од себичних људи.
Све ово сам слушао седећи у близини њихове клупе и овај разговор остао је до данашњег дана дубоко у мени. Недуго после овога, на Ђурђевдан сам био гост на крсној слави где је домаћин палећи свећу прозборио: "Хвала ти, Свети Ђорђе, убио си још једну аждају!" То ме је збунило, али нисам реаговао из пристојности и поштовања према старијем. Себи замерам одавно што нисам упутио човека у стварност вере, без улажења у идеолошке сукобе.
Кроз ова два догађаја прелама се слика подељене Србије о једном човеку који је многе окупирао, свеједно као поданике који га обожавају или бунтовнике који га сатанизују. Та окупација у појединцима траје до данашњег дана и преноси се са колена на колено.
Како се ослободити тога?
Неумесно је било кога сатанизовати али је бесмислено од људи правити идоле, јер у оба случаја човек сам себи ускраћује стваралачку пуноћу. Оно што би савремени хришћани који су искусили "светлију будућност" коју је обећавао "највећи син свих народа и народности" требало да знају јесте да никако не смеју да подлежу површности и једностраности.
На самом почетку хришћанске историје велика препрека у њиховом животу био је култ императора чијем кипу су се клањали поданици. Хришћани су то препознали као акт самопонижења без смисла и циља. Њихов одговор био је кратак и јасан: император није Бог! Само снагом те одлучности успели су да превазиђу и победе насиље оновремене идеологије која је постала својеврсна религија. То искушење се непрестано догађа у историји, на нашим просторима било је посебно интензивирано у другој половини двадесетог века.
Тада је кулминирао култ личности, рођендан диктатора "доживотног председника" слављен је као дан рађања новог божанства, иако се није ни знало да ли је то стварни датум његовог рођења. Свеједно, важно је да се устоличи нови идол. Нажалост, хришћанска реакција била је идеолошка у многим случајевима, ретко кад осмишљена разлозима вере која нас ослобађа од идола. Тако да је дошло до стварања паралелних идола, што је био велики терет за црквену пуноћу вере. После тога под паролом - "И после Тита - Тито", живео је култ још кратко, а идолопоколници су се посвађали у намери да свако ко има више "стажа" и сам постане идол. Нажалост, овде се није чуо глас хришћанске савести довољно јасно, да ли зато што је био тих или што су некима уши отежале, остаје да се провери пре него што се било шта закључи.
Последњих година слушамо појединце како жале за прохујалим временима не знајући да тако додатно увећавају нарастајућу немоћ заједнице и појединаца. То је нестваралачки поступак неодговорних људи који мисле да неделатним причањем и неоснованим претпоставкама могу пројектовати садашњост и будућност. То је ход уназад који заговарају сви они који уместо да стварају боље услове само жале за незаслуженим угодностима у којима су се затекли. Заведени неисцељеним страхом од диктатора и оптерећени потребом да буду лојални идеологији јер је то било исплативо у оно време, не виде да су оновременом бахатошћу потрошили будућност својој деци. Сад је та будућност сурова садашњост коју треба живети одговорно и без било каквих притисака и сукоба због различитости мишљења.
Било би добро када би свако размишљао о томе како може допринети разрешењу тешке ситуације у којој смо. Свака површност и једностраност овде су непотребне јер обесмишљавају стваралачке пориве. Посебно су неумесне прозивке на идеолошкој основи, прошло је и не повратило се више никад време прогона неистомишљеника. Од нас самих зависи да ли ће ова лепа жеља постати животна стварност. Не треба се бавити злонамерно тиме што смо морали сви одреда да стављамо пионирске мараме око врата, а нисмо смели да носимо крстиће. Ако би било тако онда бисмо се поистоветили са онима којима приговарамо, што је највећи промашај у стваралачком поступку. Свему треба наћи место, што је за музеј нека буде у музеју, што је за архиву, позориште, научно истраживање, правне процесе нека буде на свом месту.
Свеједно је да ли ће неко обележавати или негодовати неког следећег 4. маја или 25. маја, важно је да сви будемо слободни од потребе да се сукобљавамо због различитости. Важно је да се више не оптерећујемо функцијама и функционерима, да и они и ми разумемо да смо сви људи који би требало да дају све од себе за бољитак других. Добро би било да више никад не заборавимо да је најбитиније како ко ради оно што му је поверено од других. Тада нећемо обоготворавати људе и функције, бићемо одговорни ствараоци у свему.
Др Љубивоје Стојановић, протојереј (Новости)
