Отац Фотије је 2009. именован за настојатеља манастира Девина вода код Звечана и ту је непрекидно боравио пуних 13. година обављајући своје монашке дужности. Свих тих година је без икаквих проблема добијао продужења боравишне дозволе, а пре неколико недеља успешно је положио и имиграциони тест Министарства унутрашњих послова у Приштини. Имао је и заказан термин у Департману за странце и имиграцију у Приштини, где је требало да добије привремену личну карту са боравишном дозволом за наредних пет година. 

Отац Фотије, као и друга црквена лица Епархије рашко-призренске која аплицирају за документа, ову процедуру пролази уз координацију и мониторинг тима ОЕБС-а, чији су представници били присутни током депортације. Игуман Фотије стално је настањен у манастиру Девина вода, али је пријављену адресу имао при Епархији у Призрену, јер му је својевремено саопштено да ”север Kосова није у систему” и да не може да аплицира за документа са адресе на којој живи. Kада је требало да подигне нову дозволу са личном картом речено му је, без образложења, да је његов захтев одбијен, да одмах мора да иде у притвор и да ће бити депортован са KиМ. 

На северу Косова и Метохије, са десне стране пута који од Звечана води ка Зубином потоку, налази се манастир Девина вода. Оснивање манастира се везује за постојање истоименог извора у подножју „Девиног брда“, у близини „Девине ливаде“. Називи ових места сведоче о везаности људи овога краја за Пресвету Деву Богородицу, а сам извор се сматра лековитим и чудотворним. 

Уз благослов Епархије рашко-призренске, 2004. године је изграђена црква посвећена Икони Мајке Божије Тројеручице. Крај саме цркве, само пар година потом, Епархија рашко-призренска је подигла и манастирски конак.

Протосинђел Фотије (Костовски) је већ осам година игуман манастира. Разговара са нама у овим данима искушења, протеривања с Космета и тескобе коју носи, али увек у сусрету са Богом. У његовом гласу нема гнева, само молитва и љубав према Свевишњем...

- Моја вера у Бога ме одржава у животу и лакше превазилазим бродоломе, буре које се не стишавају. Имао сам их у више махова. Уздам се у живог Бога, у Свето Писмо које сам заволео од малена и трудим се да тумачим и протумачим на прави начин и животне недаће, да не запоставим реч Божију, јер је она најважнија, остало су кучине и празнине. За мене је све велико чудо Божије! И трудим се да се смиравам притешњавам и подносим недаће и искушења која ми се дају. Некада су заиста претешке, али нема нам друге. Наша вера, вера у живог Бога који нас инспирише и даје нам помоћ увек, у сваком смислу, али онда када тражимо Бога. 

Бог нам отвара духовне очи да разумемо оно што нам је сакривено, само онда када се приближавамо Њему кроз молитву, кроз богомислије, онда када смо заиста духовно жедни за Богом Творцем који нам даје духовну утеху. Бог нас инспирише посредством Духа Светога на разумевању Божанских тајни, али ми морамо да тражимо од Бога, да се приближимо Њему, да се молимо Богу. Једна непрестана боготражња, наравно кроз Свето Причешће.

Отац Фотије се после протеривања обрео у Македонији. Са пуно љубави прича нам о свом монашком путу.

- Ево ме сада поново у Скопљу, силом прилике, а овде сам почео да живим црквеним животом и често сам одлазио у Марков манастир. Ту сам се и упознао са монаштвом и постао искушеник 2003. године. Чудесни су путеви Господњи, па ето и склопом неких околности, 2004. сам прешао да живим у манастиру Сопоћани код Новог Пазара и ту сам, већ 2005. године, замонашен. Отуда одлазим на послушање у манастир Грачаницу, да се бринем о свакодневним потребама и пословима у Епископском двору. Ту сам био до 2009. године, а већ 2010. благословом владике Теодосија сам постављен за настојатеља манастира Девина Вода и ево ме и данас ту. 

Игуман је у Скопљу посетио просторије Споне, а у разговору је евоцирао успомене на оно што је успео да уради на Космету.

- Уз помоћ државе Србије, направили смо капију и један део оградног зида око манастирског комплекса. Направили смо продавницу за свеће и за сувенире, просторију за паљење свећа и просторију за одлагање алата и осталих ствари. Слава Богу постављен сам за игумана у манастиру који је имао свој храм и свој конак. Али, сусрео сам се са великим оштећењима на оба здања.

Има ту још пуно тога да се поправи и када су у питању темељи и зидови и кровна конструкција, јер постоје пропусти настали приликом изградње. Поставили смо нову столарију на цео храм, уместо дрвених прозора, постављени су бетонски прозори са окнима, а као привремено решење, поставили смо нова алуминијумска врата.

Црква је фрескописана, а фрескопис су радили млади уметници, фрескописци Урош Јелисавчић из Ужица и Дуња Миличевић из Ваљева и већ 2015. године су комплетно осликали цркву. Сада ето то остаје тамо, а ја сам овде, али верујем дубоко да се сила Божија у немоћи показује.

Милутин Станчић