Према званичним подацима државног Завода за статистику Македоније, од укупно око два милиона становника у овој земљи, на последњем попису 2002. године, регистровано је око 36.000, или 1,78 одсто - Срба. Међу хроничним проблемима тог дела нашег народа у Македонији, попут образовања, потиснутости у коришћењу права у области културе, потпуне ускраћености верских слобода, (због одуженог црквеног раскола), несумњиво је и наслеђено „посредно“ информисање.

Тренутно Срби у Македонији изворно као „своје“ медије могу рачунати само на електронски сервис Културно информативног центра „Спона“ www.srbi.org.mk за регистровање превасходно културних и просветних активности нашег народа, и, у оквирима истог центра, на једини писани, бесплатни гласник „Слово“, махом намењен преосталим ученицима и њиховим наставницима који се школују на матерњем српском језику, али и свима осталима, као својеврстан мост културног зближавања двају народа.

Сурова је чињеница да су оба гласила покренута захваљујући искључиво ентузијазму неколицине младих људи у „Спони“, касније охрабрених делимичном финансијском потпором Министарства културе, а сада и Министарства за дијаспору Владе Републике Србије.

Других изворних медија Срба у Македонији тренутно – нема. Пре неколико година покренути часопис на српском језику „Поглед“, у међувремену је - угашен. Постоје најаве за његово поновно издавање...

У оквиру Македонске радио телевизије (МРТВ), делује редакција на српском језику „Видик“, а на трећем каналу државног скопског радија емитују се получасовне емисије на српском језику, све под „капом“ јавног информативног сервиса Македоније.

У најављеним санационим плановима садашег руководства МРТВ, међу предвиђеним радницима за отпуштања, међутим, налази се ионако мало новинара поменутих редакција. У „Видику“, на пример, са решењима сталног ангажмана и сада раде само два новинара. Према објављеним плановима, сада се очекује „чистка“ неколико стотина запослених, међу којима ће бити и пар сарадника редакције на српском језику... У условима потпуне неизвесности и готово драматичног ишчекивања политичких решења судбине ангажованих људи у овим редакцијама, поново на површину избија огољена истина да су и те редакције својевремено формиране „из морања“, превасходно под пристиском међународне заједнице, више ради формалних задовољења тражених права мањинских заједница у Македонији, па међу њима и – Срба, а мање из реалног опредељења власти за објективним инфомисањем нашег народа...

Уврежено, већ хронично „објашњење“ често чак и представника власти у Скопљу да Срби и не треба да очекују превише у погледу прохтева за бољим информисањем, будући да, посредством кабловких оператера, могу да прате сателитске програме РТС, Пинка...односно, да у Скопље и Куманово, на пример, стижу и водећи дневни листови и неки од часописа из Београда, додатно замагљује реалну слику о информативним проблемима Срба у Македонији.

Кроз делимичне сондаже спроведене преко „Споне“, као и претходним сазнањима, јасно се потврђује старо „откриће“ да Срби у Македонији још увек немају право изворно инфомисање – „код куће“. Чињеница је да део нашег народа у последње време све израженије прати сателитске програме РТС-а и Пинка, на пример. Но, то се односи на оне делове Македоније где је могуће користити понуду кабловских оператера. Оно што је суштински значајније, лежи у непобитној чињеници да Срби у Македонији немају ни један једини независни властити телевизијски, или радијски канал, где би се „сликала“ збивања у овој земљи. Велики део Срба још увек није у ситуацији да користи интернет, па је и електронски сервис „домаће“ – „Споне“ само делимично на понуди „код куће“...

Чињеница је, међутим, да и медији из Србије „не виде“, или, можда, све чешће - „превиђају“ проблеме и значајна питања Срба у окружењу, па самим тим и у Македонији. Просторије, некада снажно екипираних дописништава, „Борбе“, „Вечерњих новости“, „Политике“, „Танјуга“, под врло чудним околностима, несхаватљивом инетртношћу, па и директним „кумовањем“ надлежних, или су већ продата вештим пословним „партнерима“, адвокатима, кафеџијама... или су, као у случају Танјуга, узурпиарана од државних органа Македоније. Ако је процес приватизације, делимично, можда, могао и да „оправда“ одлуке нових власника медија у Београду да, тобоже, „зарад штедње“, после више деценија, укину стална дописничка места у Скопљу, остаје потпуно несхватљиво гашење дописништава Танјуга и РТС-а, на пример, која су опстајала у далеко тежим условима...

Ако се има у виду такав информативни мозаик, онда се делимично изоштрава и слика објективног „заваравања“ јавности како су Срби у Македонији, „ипак – инфомрисани“. На жалост, уз сву домаћу и понуду из матице, по суштини и структури „добијеног“ Срби врло често, у таквим лавиринтима - „себе и не виде“.

У повременим покушајима „попуњавања“ тог празног простора појављивали су се пројекти попут оног „Политикиног“ отварањем у Скопљу дописничко – културног центра, где је, поред дописништва, у строгом центру града, био обезбеђен и изванредан продајни простор за српску књигу, као клуб читалаца са могућношћу приређивања књижевних вечери, промоција, ликовних и других изложби. Лане је, међутим, само неколико месеци, од озваничења, пројекта, практично, без правог старта, све то - угашено, уз лаконско објашњење руководства куће да се ради о „погрешној процени и поправној одлуци“. Обманути су, не само руководилац центра, тек упослени и ангажовани образовани професионалци, већ прерано обрадовани читаоци, Срби и Македонци... Превареним Србима је и тим „опитним“ пројектом, по ко зна који пут, остао опор осећај изиграности и немоћи да објасне разлоге експериментисања по чудним рецептима „српског посла“...

Неопходност правог изворног, или, чак и „посредног“ информисања „преко Београда“, за Србе у Македонији остаје међу приорететима. Но, могућности за озбиљније искораке у том погледу, превасходно у материјалном погледу, остају ограничене, забрињавајуће – скучене.

То сигурно не значи да евентуално проширење оквира постојећег потенцијала, уз извесну додатну потпору, које пружају електронски сервис „Спона“ и културно – просветни гласник „Слово“, као и радијска редакција, односно „Видик“ на МРТВ, немогу обезбедити знатно шири и богатији миље понуде. Јер, информативна понуда медија Срба у Македонији, стицајем околности, између осталог, несумњиво мора да садржи и едукативну „жицу“.

Болно питање образовања Срба у Македонији просто се сагледава кроз ноторну чињеницу да, на пример, у Скопљу више нема ни једног јединог разреда са наставом на српском језику. У кумановској школи која носи име нашег реформатора „Вука Караџића“ уче још само два ученика на српском језику и то у завршном - осмом разреду. Будући да се ове године ни један ученик није уписао у први разред за наставу на српском, та школа би већ идуће школске године могла да остане без ученика са наставом на нашем матерњем језику. Све је тежа ситуација и у преосталим школама где се, како тако, углавном - „на кашичицу“, тако рећи – фоирмално, школују деца на српском језику – у Старом Нагоричану, Кучевишту на Скопској црној гори и Табановцима..

Према тврдњама родитеља тих преосталих око 200 ученика и њихових наставника, суочених са хроничним проблемима набавке уџбеника на српском језику, (због разлике наставних програма, искључена је могућност добијања књига из матице Србије), веома значајна помоћ и потпора често се налази у одређеним садржајима медија – сада, попут гласника – „Слово“, на пример. Та информативна помоћ у едукативном, пре свега језичком погледу, можда је симболична, али свакако - упутна.

Отуда, у свим информативним плановима, сасвим се сигурно и поменути задатак просто мора имати у виду, тим пре што се језичко везивно ткиво, како оно самих Срба у Македонији, тако и веза која их „одржава“ са матицом Србијом, све опасније – тањи.

Према званичним подацима државног Завода за статистику Македоније, од укупно око два милиона становника у овој земљи, на последњем попису 2002. године, регистровано је око 36.000, или 1,78 одсто - Срба. Међу хроничним проблемима тог дела нашег народа у Македонији, попут образовања, потиснутости у коришћењу права у области културе, потпуне ускраћености верских слобода, (због одуженог црквеног раскола), несумњиво је и наслеђено „посредно“ информисање. Тренутно Срби у Македонији изворно као „своје“ медије могу рачунати само на електронски сервис Културно информативног центра „Спона“ www.srbi.org.mk за регистровање превасходно културних и просветних активности нашег народа, и, у оквирима истог центра, на једини писани, бесплатни гласник „Слово“, махом намењен преосталим ученицима и њиховим наставницима који се школују на матерњем српском језику, али и свима осталима, као својеврстан мост културног зближавања двају народа. Сурова је чињеница да су оба гласила покренута захваљујући искључиво ентузијазму неколицине младих људи у „Спони“, касније охрабрених делимичном финансијском потпором Министарства културе, а сада и Министарства за дијаспору Владе Републике Србије. Других изворних медија Срба у Македонији тренутно – нема. Пре неколико година покренути часопис на српском језику „Поглед“, у међувремену је - угашен. Постоје најаве за његово поновно издавање... У оквиру Македонске радио телевизије (МРТВ), делује редакција на српском језику „Видик“, а на трећем каналу државног скопског радија емитују се получасовне емисије на српском језику, све под „капом“ јавног информативног сервиса Македоније. У најављеним санационим плановима садашег руководства МРТВ, међу предвиђеним радницима за отпуштања, међутим, налази се ионако мало новинара поменутих редакција. У „Видику“, на пример, са решењима сталног ангажмана и сада раде само два новинара. Према објављеним плановима, сада се очекује „чистка“ неколико стотина запослених, међу којима ће бити и пар сарадника редакције на српском језику... У условима потпуне неизвесности и готово драматичног ишчекивања политичких решења судбине ангажованих људи у овим редакцијама, поново на површину избија огољена истина да су и те редакције својевремено формиране „из морања“, превасходно под пристиском међународне заједнице, више ради формалних задовољења тражених права мањинских заједница у Македонији, па међу њима и – Срба, а мање из реалног опредељења власти за објективним инфомисањем нашег народа... Уврежено, већ хронично „објашњење“ често чак и представника власти у Скопљу да Срби и не треба да очекују превише у погледу прохтева за бољим информисањем, будући да, посредством кабловких оператера, могу да прате сателитске програме РТС, Пинка...односно, да у Скопље и Куманово, на пример, стижу и водећи дневни листови и неки од часописа из Београда, додатно замагљује реалну слику о информативним проблемима Срба у Македонији. Кроз делимичне сондаже спроведене преко „Споне“, као и претходним сазнањима, јасно се потврђује старо „откриће“ да Срби у Македонији још увек немају право изворно инфомисање – „код куће“. Чињеница је да део нашег народа у последње време све израженије прати сателитске програме РТС-а и Пинка, на пример. Но, то се односи на оне делове Македоније где је могуће користити понуду кабловских оператера. Оно што је суштински значајније, лежи у непобитној чињеници да Срби у Македонији немају ни један једини независни властити телевизијски, или радијски канал, где би се „сликала“ збивања у овој земљи. Велики део Срба још увек није у ситуацији да користи интернет, па је и електронски сервис „домаће“ – „Споне“ само делимично на понуди „код куће“... Чињеница је, међутим, да и медији из Србије „не виде“, или, можда, све чешће - „превиђају“ проблеме и значајна питања Срба у окружењу, па самим тим и у Македонији. Просторије, некада снажно екипираних дописништава, „Борбе“, „Вечерњих новости“, „Политике“, „Танјуга“, под врло чудним околностима, несхаватљивом инетртношћу, па и директним „кумовањем“ надлежних, или су већ продата вештим пословним „партнерима“, адвокатима, кафеџијама... или су, као у случају Танјуга, узурпиарана од државних органа Македоније. Ако је процес приватизације, делимично, можда, могао и да „оправда“ одлуке нових власника медија у Београду да, тобоже, „зарад штедње“, после више деценија, укину стална дописничка места у Скопљу, остаје потпуно несхватљиво гашење дописништава Танјуга и РТС-а, на пример, која су опстајала у далеко тежим условима... Ако се има у виду такав информативни мозаик, онда се делимично изоштрава и слика објективног „заваравања“ јавности како су Срби у Македонији, „ипак – инфомрисани“. На жалост, уз сву домаћу и понуду из матице, по суштини и структури „добијеног“ Срби врло често, у таквим лавиринтима - „себе и не виде“. У повременим покушајима „попуњавања“ тог празног простора појављивали су се пројекти попут оног „Политикиног“ отварањем у Скопљу дописничко – културног центра, где је, поред дописништва, у строгом центру града, био обезбеђен и изванредан продајни простор за српску књигу, као клуб читалаца са могућношћу приређивања књижевних вечери, промоција, ликовних и других изложби. Лане је, међутим, само неколико месеци, од озваничења, пројекта, практично, без правог старта, све то - угашено, уз лаконско објашњење руководства куће да се ради о „погрешној процени и поправној одлуци“. Обманути су, не само руководилац центра, тек упослени и ангажовани образовани професионалци, већ прерано обрадовани читаоци, Срби и Македонци... Превареним Србима је и тим „опитним“ пројектом, по ко зна који пут, остао опор осећај изиграности и немоћи да објасне разлоге експериментисања по чудним рецептима „српског посла“... Неопходност правог изворног, или, чак и „посредног“ информисања „преко Београда“, за Србе у Македонији остаје међу приорететима. Но, могућности за озбиљније искораке у том погледу, превасходно у материјалном погледу, остају ограничене, забрињавајуће – скучене. То сигурно не значи да евентуално проширење оквира постојећег потенцијала, уз извесну додатну потпору, које пружају електронски сервис „Спона“ и културно – просветни гласник „Слово“, као и радијска редакција, односно „Видик“ на МРТВ, немогу обезбедити знатно шири и богатији миље понуде. Јер, информативна понуда медија Срба у Македонији, стицајем околности, између осталог, несумњиво мора да садржи и едукативну „жицу“. Болно питање образовања Срба у Македонији просто се сагледава кроз ноторну чињеницу да, на пример, у Скопљу више нема ни једног јединог разреда са наставом на српском језику. У кумановској школи која носи име нашег реформатора „Вука Караџића“ уче још само два ученика на српском језику и то у завршном - осмом разреду. Будући да се ове године ни један ученик није уписао у први разред за наставу на српском, та школа би већ идуће школске године могла да остане без ученика са наставом на нашем матерњем језику. Све је тежа ситуација и у преосталим школама где се, како тако, углавном - „на кашичицу“, тако рећи – фоирмално, школују деца на српском језику – у Старом Нагоричану, Кучевишту на Скопској црној гори и Табановцима. Према тврдњама родитеља тих преосталих око 200 ученика и њихових наставника, суочених са хроничним проблемима набавке уџбеника на српском језику, (због разлике наставних програма, искључена је могућност добијања књига из матице Србије), веома значајна помоћ и потпора често се налази у одређеним садржајима медија – сада, попут гласника – „Слово“, на пример. Та информативна помоћ у едукативном, пре свега језичком погледу, можда је симболична, али свакако - упутна. Отуда, у свим информативним плановима, сасвим се сигурно и поменути задатак просто мора имати у виду, тим пре што се језичко везивно ткиво, како оно самих Срба у Македонији, тако и веза која их „одржава“ са матицом Србијом, све опасније – тањи.