Понекад „песничка дрскост” постане важан сегмент за једну књижевну каријеру и њено путовање, кроз време опхрвано вулгарним капитализмом, осветничким примитивизом и политичком самоувереношћу. Можда је то скица за онај обични портрет песника из врањанског Преображења Мирослава Цере Михаиловића (69), овогодишњег лауреата Награде „Жичка Хрисовуља”, коју је примио на „имендан” свог родног села, у Манастиру Жича.

Песник, уредник у Књижевној заједници „Борисав Станковић”, само некаквим својим „козачким ентузијазмом” успео је да сачува сада већ култну манифестацију писаца „Борина недеља”. Успео је да „преплива” преко многих таласа умишљене политичке надмоћи у средини у којој ради. За „Политику” говори о актуелном стању језика у нас, дијалекту на коме пише, судбини књиге пред вештачком интелигенцијом и вршљањем друштвених мрежа и глобалних комуникација.

Може ли поезија данас кроз изворну реч, ону на дијалекту, и уопште језику којим се обраћа читаоцу, да надмаши нашу свеколику површност у читању, уживању у мирису одштампаног отиска речи на папиру?

Поезија по својој дефиницији надвисује остале књижевне жанрове. Само она, краљица књижевне мисли, естетике и поетике. јесте уметност и као таква надилази све. Зато се то питање уопште и не поставља. Поезија, између осталог, подразумева слободу. Дакле, слободу пре свега! Потребу и одлучност да се сопствени мисаони потенцијал и стваралачки нерв без икакве претходне рачунице до краја употреби. Ако се тако поставе ствари, локални говор не само да није препрека, већ представља нови читалачки изазов урањајући у вишезначје које такав говор издашно нуди обогаћен топлом, издашном, специфичном мелодијом. Тек онима са других српских простора нуди другачији и интригантнији изазов. Погрешне су претпоставке да дијалекат потенцијалном читаоцу отежава комуникацију.

Све је више оних који се враћају речи на папиру, ту поезија као да предњачи, са својом оригиналношћу. У чему је тајна стиха, строфе, песме, поеме?

Тајна је управо у недокучивости. У значењима која се увек изнова откривају. Она се упија свим чулима. Једноставно, она се живи. Никада се, до последњег словног знака, не може знати у шта ће се тај плес на папиру изродити. Уосталом, без обзира на то о каквом се стиху, о каквом се поетском обрасцу радило, он неизбежно следи сопствену унутарњу мелодију. Рекао бих да технички аспект и форму стиха намеће сам предмет певања, тема о којој се и на какав начин проговара. Да поновим још једном оно што стално потенцирам. Одувек сам сматрао да није довољно бавити се испразном реториком, херметичким марифетлуцима, естетским компоновањем речи, стварањем дела која се задржавају на тој, једној јединој равни. Таква врста херметичке испразности може тренутно да буде и прихватљива, али не може да издржи пробу времена, преживи на дуже стазе. Са колико год вештине та дела буду написана, то никада неће бити довољно да би се задовољила сва комплексност које уметничко дело подразумева и задаци које оно пред собом и потенцијалним конзументом поставља.

Можете ли својим књижевним искуством које није мало да кажете како реч и мука с њом може да победи вештачку интелигенцију?

Чини се да вештачка интелигенција може све, али неће бити да је баш тако. Она максимално експлоатише најновија технолошка достигнућа, неисцрпан рудник колективног искуства и универзалног знања. Њој, ипак, човек издаје наређења или даје одређене задатке. Не може да буде изнад људског бића из једног простог разлога. Живо људско биће има оно што ће њој занавек бити недосежно. Поменимо само феномене као што су емоције, интуиција, духовно… Људско биће има душу. А кад се о речи ради, не каже наш јужњачки народ тек онако: „Куде реч, туј и душа!” Ту нема алтернативе.

Верујете ли и даље у стари рецепт: „Успављивања уз читање књиге”, мимо свеколике „окупације” интернета? Шта нас чека?

Књигом се успављује млађа моја унука. Међутим, задатак писца је да постигне супротан ефекат. Да пробуди читаоца, да покрене нешто у њему. Нешто, о чему ни сам није знао да постоји. Човек је, пре свега, друштвено биће и та социјална димензија не дозвољава да превидимо све што је на неки начин тематски исувише осетљиво или нам било из ког разлога не одговара. Постоји нешто што се назива друштвеном одговорношћу а прави стваралац не може и не сме да бежи од таквих обавеза. Напротив! Његова је дужност да укаже на све аномалије друштва и система, времена у којем ствара, догађаја чији је сведок. Али писац није пророк, није у обавези да нуди решења или предвиђа будућност. О свему овоме, али и још понечему, на нешто искошен начин проговарам у својој најновијој, својој првој књизи прозе „Проветравање Липсандрије”, која се недавно појавила у издању реномираног београдског издавача Албатрос плус.