18. мај 2011.
Спона на Космету: Део скице о животу на Косову и Метохији, у колевци српске духовности крај светиња које вековима потврђују и сведоче истину
Боравак на северу Космета, подручја настањеног готово искључиво Србима, носи изобиље слика, прича и представа. Живот и стандарди. Какво значење попримају ове речи у крају са специфичним околностима, посебног поднебља, под патронатом Међународне заједнице и покушајима утеривања албанске „државности“ самопроглашене независности власти из Приштине.
Иако је и у овом делу јужне српске покрајине тешко раздвојити световни начин живота од духовног, део тих специфика, можда једино у тим околностима и условима за опстанак „негде између“ сликовит, видљиве су и посетом неких од манастира Српске православне цркве.
Српске светиње
Манастир Бањска се налази код Звечана у северном делу Косова и Метохије.
Манастир са црквом посвећеном Светом Стефану саграђен је између 1313. и 1317. год. као задужбина краља Милутина, једног од најмоћнијих владара из династије Немањића. Милутин је Бањску наменио себи за гробну цркву и тамо је најпре и био сахрањен. Међутим, после Косовске битке 1389. његово тело је пренето у Трепчу, а потом, 1460. у Софију где се и сада налази.
Манастир Соколица налази се на падинама истоименог брда изнад Косовске Митровице. Претпоставља се да је манастирску цркву у периоду између XIV и XV века саградио један српски велможа. И, готово ништа друго није познато о историји ове светиње. Све постојеће грађевине, осим цркве, су новијег порекла. Почетком овог века у манастиру је деловала и школа, а црква је служила као парохијски храм. Соколица је женски манастир сестринства игуманије Макарије. Данас је познато по важној монашкој радионици за иконографију и фреско сликарство.
Манастир Сочаница је мушки манастир, лоциран недалеко од пута Рашка - Косовска Митровица. У прекрасном природном окружењу, манастир је удаљен свега три километра од села Сочаница. Настојатељ манастира отац Дамјан каже да значајнијих података о храму нема, сем једног сачуваног записа из периода након Другог светског рата, и усмених казивања старијих људи. Место Сочаница, иначе, помиње се и као Селчаница још у повељи о оснивању манастира Бањска, светог Краља Милутина из 1314. године.
Црква је посвећена Усековању светог Јована Крститеља и саграђена је 1862. на темељима порушене светиње која је била посвећена Ваведењу Пресвете Богородице. За Ваведењску цркву се не зна када је подигнута нити када су је Турци у периоду отоманске завојевачке владавине порушили. Верни народ окупља се у великом броју на празник Ваведења што потврђује непрекинуту традицију славе претходне цркве.
Манастир Дубоки поток, код Зубинок потока, са игуманом о. Ромилом, у жижу шире јавности ушао је захваљујући медијским праћењем болних дешавања у време селидбе сада рашчињеног епископа Артемија који је управљао Рашко-призренском епархијом СПЦ. Игумана Ромила нисмо затекли у манастиру. Он је био под великим искушењима и под притисцима посебно у драматичним догађајима када су присталице рашчињеног владике Артемија, насилно упале у манастир у покушају „освајања“ светиње.
Познато је да су Срби пореклом из Босне везани за овај крај Ибарског Колашина и манстир. Потврђују то обиласцима и даривањем манастира, а и монаштво се овде годинама увећава доласком калуђера из Босне...
Искушења и страдања
Како се само овде проламају различита осећања. Предивна природа, шумски раскош крајолика, колоритни предели изнад Зубиног потока...Није потребно много напора да се сагледа пркос, борба и поносит традиционални инат српског живља на подручју тик уз Ибар. Видљиво је на сваком кораку у обичној свакодневици и и то бреме сада актуелног баласта насталог расколом унутар црквеног поретка, са јасним и оним скривеним поделама, тежњама за безвлашћем...А, опет, кажу, неки од нашх саговорника, „својеврсна је то потврда истрајности народа, доказ светости и величине ове богомспасаване Рашко-призренске и косовско-метохијске епархије...“
– Овде сам дошао јер ме је привукло управо то снажно хтење да сведочим Христа и да страдам на овој светој земљи, да у овим светињама будем Христов војник, да угодим Богу молитвом и постом, каже наш домаћин, отац Фотије, млади монах настојатељ манастира Девине воде код Звечана. Отац Фотије је рођени Скопљанац, који је замонашен у манастиру Сопоћани.
Манастир Улије изнад Лепосавића, пружа мир и спокојство. У центру града је саборни храм посвећен Светом Василију Острошком...
Звечан, пун младежи и полета, живота, и безбриге, варош ишарана графитима и бојама Црвене звезде. Слика из живота као да рата и изолације није ни било, као да недаћа нема, као да на пар километара нема недобронамернерних албанских комшија. Све на први поглед одише „опуштено“, као да отуда није проглашена албанска независност од Србије, као да су заборављене никада разјашњене отмице Срба, као да ова младеж не зна страх и опрез толико важних за опстанак Срба на Космету...
Изнад, тврђава, подигнута са првобитном наменом заштите и контроле важних караванских праваца који се ту укрштају. Касније је служила и за заштиту Трепчиних рудника. Једна је од најстаријих до данас очуваних српских средњевековних утврђења. Претпоставља се да датира из античког периода, а можда чак и из праисторије. Била је и погранично утврђење рашког жупана Вукана (око 1112. године) који је одатле полазио у своје походе на Косово које се тада налазило у саставу Византије.
Доле пуца велиачанствени поглед на Митровицу, Ибар, на долину, на раздвојени и подељени град...Видљиво је и насеље Брђани, „за које се водио рат, за сваку кућу, за сваки педаљ“. Кажу, иницијална каписла за сукобе у крају је намера албанске стране, подржане од званичника Еулекса и КФОР-а, да по сваку цену обнове куће за албанске повратнике у том насељу северног дела Косовске Митровице. Томе су се Срби већ противили...
У северном делу Косовске Митровице, толико је симболике, специфике, подела и разарања. Уз саму реку Ибар, налази се Бошњачка махала, знак суште, не само етничке супротности, нетрпељивости, као својеврсни бастион, као простор без правила. Махала, где све траје и нестаје, долази и замире, ствара се и долива, руши се и гради, тражи се и ломи...То је спцефична област, простор где нема оквира, живот који нема објашњења...Подељено насеље, читав Космет, уграђен у једну улицу...
За многе би, мање упућене, макар и кратак боравак, или „свраћање у пролазу“ на овом делу севера Космета, показао обрисе тог чудноватог поднебља, подручја попут оног у појасу Газе на Блиском Истоку. Контрадикторности, поделе, мистике, снажног пркоса, ината, земља знаковна, „колевка српства крвљу натопљена“...
Мешају се ту и предања, која и дан-данас живе и преносе се са колена на колено. Међутим, поред тога, остаје чињеница да пуно тога као народ и не знамо и не доживљавамо на прави начин. Све док, као и овде не крочимо ногом, па нам имена градова, засеока, која су у рату, али и после њега страдала, постају ближа, више своја, јаснија, не тако непопзната као раније, нити далека као што смо мислили и снивали...
Инат као храна...
У северном делу Космета брзо се човек привикне на уобичајену слику возила без регистарских ознака, на пример. Последњих дана „новина“ су нове таблице из Србије. И та слика јасно указује на специфике живота са синдромима пркоса и ината сада у наметнутим оквирима или на рубу система нове квази државе Косово. Све то јасно показује да су Срби сада у пракси спремни да примене оно што су Албанци чинили током свих ових година...
– Жи’ми ти (узречица коју радо користе Срби овог крајa, са симпатичним нагласком), живимо као сав нормалан свет. Ми и не примећујемо да се нешто чудно дешава. Можда је то исконски начин заштите и одбране од недаћа. Важно је да се дружимо. Видиш, мало нам треба па да залијемо чашицом и сва брига нестане. Возила су овде јефтина, али не можеш са њима ван северног дела, ни доле преко Ибра, ни ка централној Србији преко административне границе, каже млађани Миљан Марјановић из Звечана.
Траје овде никад недописана, недоречена прича о колевци чије се дно не дâ видети. Косово реч која се са дубоким уздахом изговара, мистика, нагон је то који вуче ка Ибру који овде није само река која Србијом тече. Овде је њен ток тајновит, тежак, отпоран на сву тугу, патњу и бол, сведок је свих дешавања. Тече својим током, и међа је – граница, бедем, линија раздвајања, знаковна потврда одвојености...нема овде оквира, калупа, правила, поступка и правца, овде је све некако другачије...
Милутин Станчић
