20. април 2011.

Брига о споменику

На Велики петак и ове године у Удову код Валандова, испред Спомен-капеле са костурницом погинулим војницима из 1915. године, биће одржана комеморација представника Срба у Македонији, из матице и амбасаде Србије у Скопљу. Кустос меморијала Зоран Стамековић и на тај дан као и увек током године на редовном дежурству, стрпљиво и предано спреман је да објашњава детаље из потресних записа и сећања на трагична страдања српских војника „када су бугарско-турске комитске чете, из правца Валандова, уз помоћ аустријских снага, у цик зоре на тај свети дан Велики петак, масакрирале 281 српског регрута...

Животна прича

Чудним стазама судбине, Зорана Стаменковића, кустоса у Спомен-костурници у Удову, стигао је из родног Предејана на крајњи југ Македоније. „У пресеку“, животне приче, у периоду студентских искушења у Скопљу, „десило се“, да му је супруга током студија остала у другом стању. Дипломирао је историју уметности. У непрестаном трагању за послом, чак је на почетку разносио и млеко у скопском насељу Чаир.

- Хтео сам и на Космет да одем, али ето нешто искрсне. Са супругом, професором историје, из Струмице, девет година смо провели у Скопљу. Још док сам војску служио у Сомбору 1988. наслућивало се „мирисало“ је на распад заједничке државе...У новим околностима овде сам дуго чекао на македонско држављанство. А у Македонију сам дошао 1987. године. Хтео сам некако да пренесем своја знања историчара после дипломирања на Филозофском факултету. И, то сам „добио“ постављењем за кустоса Спомен-костурнице у Удову. А кад погледаш и кустос је чувар, само је име латинско, па лепше звучи...Знам да кад човек има стрица владику, лакше иду послови, лакше се решавају животни проблеми, али ја нисам имао никога, казује Стаменковић.

Открива да се сасвим случајно скућио у Пирави. „А, мало је фалило да се вратим назад у Србију...“

Поука

- Познавао сам старину, деда Божина, који је лане умро, а који је био сведок историјских збивања још из периода Првог рата. Он је на течном и чистом српском језику препричавао ратна дешавања. Био је самотњак. Живео је у кући одмах испод Капеле. Неки су га чак исмевали, што копа виноград са својих 100 година.

Стаменковић износи само део искустава и различитих догодовштима „све у року службе“ доживљених код Спомен-капле у Удову од некадашњих напада скрнављења, до смирења и увођења меморијала у пристојно место где све чешће свраћају многи путници на путу за – Грчку.

- За време бомбардовања Србије 1999. овде сам испред капеле, пратио конвоје НАТО снага које су према Космету надирале из Грчке. Било је заиста тешко. Саког дана сам пребројавао та борбена возила...каже Стаменковић.

Не скрива своје примедбе и како вели неразумевање наших људи према овом, као и другом меморијалима у Македонији. Овде је, каже, сваке године за Велики петак, ситуација иста. Комеморација многима служи да се истакну. „Свако жели да каже своју причу и да се самоистакне, а онда га нигде нема, потом овде остајем сам“... Овај Споменик овде није за такве кампање.

Србин

- У општини Валандово, званично има 636 Срба. Ја сам једини Србин у Пирави, иако знам бар двадесетак Српскиња које су се овде удале. Видећемо сада на овом предстојећем попису како ће се ко изјаснити, каже Стаменковић.

О краљу

Краљ Александар Карађорђевић је 1931. када је село страдало у великом земљотресу много помогао. Обнављао је куће у овом крају. Већина кућа је кажу, била срављена са земљом. Краљ је  довео овде и мајсторе и комплет грађу и тако је обновио село. Дао му нови лик. И кућа у којој сада живимо, је управо направљена тада, каже Стаменковић.