10. фебруар 2012.

Исповест: Никола Коле Ангеловски - глумац, драмски писац и режисер

БАТА МИ ЈЕ СПАСИО ПРВИ ФИЛМ

Македонски и екс-југословенски филмски и позоришни глумац и режисер, Никола – Коле Ангеловски рођен је у Скопљу 1943. године. Дипломирао је на Академији за позориште, филм, радио и телевизију у Београду. Играо је у 40-ак филмова и преко 20 позоришних представа. Режирао је више филмова и преко 80 позоришних пројеката. Аутор је великог броја драма, филмских и тв – сценарија.  Шира публика углавном га познаје као глумца, мада је и као филмски режисер (“Татко” или “Уклети смо, Ирина”, снимљен 1973.) био запажен по квалитету приче и истицању бизарних драмских сукоба.

Као глумац, већ првом улогом у филму “Саша” (1962) Ангеловски зацртава тип јунака препознатљивог у готово свим каснијим његовим улогама, било да је реч о темама из савременог живота – “Лито виловито” (1964), “Доћи и остати” (1965), или о темама из ближе и даље прошлости “До победе и даље” (1966), “Македонски део пакла” (1971). Критичари се слажу да његове улоге припадају типологији анонимних хероја које осликава и обележавају досетљивост, народни хумор и истрајност.

“Рођен сам у породици оца попа и мајке учитељице. Имао сам лепо детињство. Са седам година почео сам да похађам музичку школу и био доста талентован, али када сам почео озбиљније да вежбам  клавир, то баш и нисам волео. Ипак, завршио сам и средњу музичку школу, али када је дошло време да се определим шта ћу да студирам, професорица музике, Калипско Налче ми је рекла:

“Сине, веома је тешко бити пијаниста, треба пуно рада. Ретки су они који потом имају светску каријеру, а глумац може бити свако”.

“Тако ме је она убедила да идем на Академију. И сам сам одувек желео да будем глумац. Мој први прави додир са глумом био је захваљујући мојој тетки Тодорки Кондевој, глумици и редитељу. Она је тада у Радио Скопљу режирала дечије радио драме. Једног дана један дечак није дошао на снимање па је она позвала мене. Вероватно сам био добар, па су ме задржали. То је било док сам ишао у средњу школу и од тада до одласка на студије у Београд, био сам члан те дечје радио драме кроз коју су прошли и мој брат Владимир, потом Зафир Хаџиманов, Љупка Димитровска...”.

За Београд

“Мој испраћај на студије у Београд 1961. када сам имао 18 година, изгледао је веома смешно. Стара скопска железничка станица, парна локомотива пућка, а ми, отац - поп и мајка - учитељица, чекамо вечерњи воз за Београд. Отац у мантији, поносно испраћа сина на студије. И баш тада наиђе један његов пријатељ и упита га: „Где путујете оче Боро? „Шаљем сина на студије у Београд“. „Лепо, а шта ће студирати? „Глуму“. „Ако, ако и то је нека школа“.

“Те године када сам полагао пријемни било је 170 кандидата. Примљено је 17, прву годину је завршило 11, а целу Академију само нас девет студената, међу којима и Сека Сабљић, Драган Николић...

Прве године сам становао у Студентском дому, а хранио се у студентској мензи. Имао сам невероватну срећу да као Милена Дравић, у првој години студија, добијем главну улогу у филму “Саша”. Међутим, за разлику од Милене, која је због своје улоге истерана са Академије, ја нисам избачен захваљујући професору Власти Радовановићу, сценаристи филма. Он је некако издејствовао да останем и касније полажем испите и наставим са филмском каријером.

Сада је модерно да се говори да је у време социјализма владало једноумље, да је то било мрачно, репресивно време... Није било баш тако. Касније је у Београд дошао и Зафир Хаџиманов и други људи из Македоније који су уписали ликовну, музичку академију, ДИФ... После завршетка прве године сви заједно смо живели у једној кући код Калинића пијаце. Београд и тада био невероватно јак центар, пун културних, спортских и свакојаких дешавања. Са Хаџимановим смо формирали први ВИС у Македонији, “Димас”, по нашем шефу - Димитру Масевском. Учествовали смо на отварању Дома синдиката на манифестацији “Млади певају пролећу”, где се тада први пут појавио и Мики Јевремовић, дуо ДД, загребачки ансамбл “Бијеле стреле”...

Када те Бог погледа

Прво ангажовање на филму. Е, то је као да ме је господ Бог погледао. То је било чудо. На првој години сам, седећи на клупи у учионици, свирао гитару, правио џумбус, а други студенти око мене су певали и скакали. У тој гужви и галами улете професор, Власта Радовановић, који је био и сценариста филма “Саша”. Гледа ме на клупи укоченог од страха, па рече: “Ко си, бре, ти?” Велим: “Студент, професоре”. Није ме познавао зато што сам  био бруцош. “Одакле си?”, “Из Македоније”, велим. “Јел знаш ти где је Авала филм?” Мада нисам имао појма, одговарам: “Како да не знам, професоре”. А он ће: “Одмах сада, овог момента да одеш и потражиш редитеља Раденка Остојића. Ја ћу му се јавити телефоном, видећеш”.

“Ни сам не знам како сам стигао до Авала филма и Раденка Остојића, господина од 50-ак година. Мало смо попричали и он ми изненада рече: “Ти си Треф”. И, у руке ми тутну сценарио са књигом снимања, уз напомену да то прочитам и да сутра поново дођем. Од прве до последње странице свуда се помињао Треф - главна улога. Били смо тројица – Треф, Дуги и Поп, ја, Предраг Ћерамилац и Ратко Милетић. Они су били натуршчици, а ја, сав важан - студент. Убрзо сам потписао уговор за хонорар од 3.000 динара. Добио сам највише, Ћерамилац и Милетић као натуршчици по 2.000 динара. Тада то и нису биле неке велике паре. Одмах сам, на руке добио пола хонорара. Купио сам кожну јакну, Левис фармерице, мокасине и фотоапарат Јашика. До тада сам се хранио у студентској мензи, али, пошто сам зарадио додатне паре, могао сам викендом да се частим и једем шницлу и понфрит у ресторану - самопослузи у Балканској улици, преко пута биоскопа Београд.

Потом су уследили су позиви и за друге улоге. Филм „Саша”, који је тада био невероватан хит, видело је преко осам милиона Југословена. На фестивалу у Пули сам добио награду за најбољег дебитанта. После „Саше” снимио сам омнибус причу „Кафез филм”, затим су ме позвали у Сарајево, где сам у филму „Народни посланик” у режији Столета Јанковића први пут играо са Батом Живојиновићем, Миленом Дравић, Мијом Алексием, Петром Прличком, Миром Ступицом...

Тако су се ређали филмови. У тих пет – шест година снимао сам по два – три филма годишње, а Академију сам, уз просек 9,3 завршио у року.

Велики људи – праве легенде

Без изузетка, сви тадашњи познати југословенски глумци били су велики људи, праве легенде, почевши од Павла Вујисића, Бате Живојиновића, Бориса Дворника, Љубише Самарџића, Милене Дравић... Никога од њих не бих могао посебно издвојити, али за моју каснију каријеру Бата Живојиновић је био најзаслужнији. Да није било њега, никада не бих режирао и снимо свој први филм „Татко” или „Уклети смо, Ирина”.

Пре почетка снимања, у Македонији сам имао огромне проблеме и опструкције, а дотукли су ме на првој клапи када ми је пред целом екипом и новинарима главни глумац Дарко Дамевски окренуо леђа велећи да не жели да снима филм самном. Човек за кога сам целу годину писао сценарио, правио пробе, у договору са неким људима да се не би снимао филм, у последњи час ми је отказао. Ипак, успео сам и то са мало пара. Обезбедио сам бесплатну технику из куће Босна филм, а овде у Скопљу филмску траку…

„А, откако ми је Дамевски отказао, јавио сам се Бати Живојиновићу који је тада у Суботици снимао филм са Сашом Петровићем „Маестро и Маргарита”. Све сам му објаснио. Рекао ми је да одмах дођем у Суботицу и донесем сценарио. Исте вечери га је прочитао и са чуђењем упитао: „Зар по овом сценарију Дарко неће да глуми, е, ја хоћу!” „Бато, то је у реду, али ја немам пара да те платим, рекох“. „Ма, ко те, бре, пита за паре. Чим завршим овај филм, долазим“.

„Дошао је и глумио без пара као и Неда Арнерић, а донео ми је и једну изнајмљену камеру и „мерцедес“ од „рент а кар-а”, као поклонио екипи. Невероватно, таквог човека нисам срео. Пошто сам и касније имао проблема са филмом, он је у Београду преко Душка Перковића и ФРЗ издејствовао да завршимо пројекат и да у српској верзији као „Уклети смо, Ирина” оде на Пулски фестивал.

Тамо смо добили две златне Арене. Све то захваљујући Бати. Да није било њега, филм „Татко” никада не бих снимио. Из Скопља нису дозвољавали да се прикаже на Пулском фестивалу, а пошто је у њему играо Бата, кога је Јованка Броз обожавала, сређено је и филм је приказан. Иако је освојио две прве награде било ми је тешко јер Македонија није хтела да прихвати филм као свој. Но, ишла је српска верзија. Тада сам имао 27 година”.

Искуства са светским звездама

„Играо сам и са светским глумачким именима, Орсоном Велсом, Ричардом Бартоном, Елизабетом Тејлор...Они су били мало на дистанци. Нису се много мешали са нама. Међутим, Јул Бринер је свако вече после снимања седео са нама. Лепо је певао, пио је црно вино, а када би испразнио чашу, последњу кап би увек пролио на главу, протрљао је, загризао чашу зубима, сломио је и бацио. Сергеј Бондарчук је био права људина. Франко Неро је био веома комуникативан и пријатан тип. Али, било ми је криво што је за филм “Бановић Страхиња” добио хонорар од 250.000 долара плус 5.000 долара увек када би се попео на коња, а мој цео хонорар је био 5.000 долара.

Ричард Бартон, са ким сам снимао “Сутјеску”, дневно је пио по литар вотке са ђусом. Могао је да ради само до подне. Имали смо сцену када је око 14 часова требао да приђе мени и Љубиши Самарџићу. Толико је био пијан да није могао ни да хода. Поставили су двојицу статиста, као неких телохранитеља, да га држе. Међутим, када је на њега дошао ред да глуми, текст је изговорио без и једне грешке. На снимању је била и Елизабет Тејлор. Они су били смештени на Тјентишту, у Титовој вили, а Самарџић, Борис Дворник и ја у баракама поред њих. Са снимања су нас поподне враћали хеликоптером, а Бартон, мртав пијан лежи у крилу неких секретарица. Када смо слетели дочекала га је Лиз - сва у белом. Он иде према њој, фоторепортери сликају, они се грле и љубе и улазе у вилу. Пет минута касније оданде се чује цика и вика, а потом излази Лиз са модром “шљивом” на оку.

Сви ти људи, са којима сам радио и и понекад и дружио били посебни на свој начин. Тако и Орсон Велс, људескара, два метра висок и чини ти се толико широк. Са њим сам играо у “Неретви”. У време снимања, био сам војник ЈНА и новинар. Писао сам за разне новине. Новинари су тада тешко долазили до великих звезда. Нико, рецимо, није имао интервју са Павлом Вујисићем. Ја сам са њим објавио интервју на целој страници “Нове Македоније”. Правио сам разговоре и са Јул Бринером, Харди Кригером, Силвом Кошћином, Бондарчуком...

Током снимања “Неретве”, Велс је био смештен у Мостару, а ми у Јабланици. Режисер Булајић ме упознао са њим, уз напомену: “Ово је наш Мики Руни”. Искористио сам прилику и упитао га за интервју. Пристао је, али ми је већ сутрадан рекао да није расположен и да ће уместо њега одговарати његова секретарица, Олгица Палинкаш, хрватска мађарица, која зна све о њему. Она му је заправо била љубавница. Тада је имала 25, а он 56 година. Рекла ми је да јој је Велс дао ауто и да можемо да се извеземо негде изван Мостара. Тако смо се обрели на Неретви у једном старом турском месташцу, лепом и за сликање. Она је била еротско - сексуално расположена, па сам то искористио да јој поставим и пар питања за тадашње еротеске магазине “Старт” и “Чик”. Када смо се после три сата вратили, чланови екипе ми углас повикаше: “Бежи Коле, убиће те!” Велс, који је предходно попио две литре вискија, љут као рис и љубоморан као пас, силази низ степенице усправљен као гризли. Олгица није стигла ни да зуцне, а он јој је већ залепио шамар. Потом је псујући  јурнуо за мном. Једва су га зауставили. После три дана, када се Велс охладио дознао сам о чему се радило. Олгица је у кујунџијском дућану у Мостару ѕамерачила сребрну огрлицу стару 300 – 400 година вредну 5.000 долара. Велс није хтео да јој купи, а она, да би му се осветила, хтела самном да га направи љубоморног. На крају је ту огрлицу, ипак, купио.

Раде Марковић - пред камером

Имао сам среће да први филм “Саша” снимам са легендарним Радетом Марковићем. Са 18 година, био сам веома радознао, као “атомски мрав”, стално сам зујао, све ме је интересовало - како се намешта светло, поставља камера, како се ради тон... После сам био страшно уморан и исцрпљен. Раде је седео, читао књигу, стрпљиво чекао да се све намести и да га позову на снимање. Дошао би, урадио пробу, снимио један, два дубла, и отишао. Могао је да снима и по 24 сата а да се не умори. Гледајући га, упитах: “Господине Раде, како се ви никада не умарате”, а он ће: “Сине, гледам те зујиш ко комарац. Запамти једну ствар – ништа није важно од онога што се догађа око камере, важно је оно што остане у камери”. Е, та Радетова максима остала ми је идеја водиља целог живота”.

Животна судбина

“Након снимања филма “Доћи и остати” (1965), за који сам добио сребрну арену Пулског фестивала, позван сам да играм главну улогу у словеначком филму “Тврђава насилника”, Јожета Погачника, који је одмах након премијере био забрањен. Док сам снимао тај филм у Љубљани, из Београда је стигао позив да потпишем уговор са једном великом америчком продукцијом, за коју је режирао Николас Реј, редитељ култног филма “Бунтовник без разлога”, последњег филма Џемса Дина. У холу хотела “Метропол” чекао ме један Американац са каубојским шеширом на глави и чизмама на ногама подигнутим на сто. Био је мртав пијан. Срели смо се још неколико пута и увек је био мортус пијан. Убрзо затим сам чуо да је од пића упао у делиријум тременс и да је хитно враћен у Америку. Филм је стопиран. Мој хонорар је требало да буде 100.000 долара. Да сам на време потписао уговор, према тадашњим прописима, добио бих 30 одсто од суме у случају отказивања снимања филма.

Могу слободно да кажем да је огромна разлика између глуме на филму и режије. Као глумац снимио сам преко 40 филмова у којима сам бар у 20 играо главне улоге. Снимање је за мене увек био празник и радост. Режија на филму, то је ужасна мука и борба. Можда сам могао и више да режирам, али чим помислим кроз шта све треба да прођем, ухвати ме депресија и гађење. У позоришту сам мало глумио, више сам режирао. Али рад у театру, за разлику од филма, за мене је увек био празник због атмосфере и духа театра.

Судбина је касније хтела да постанем француски зет, муж прелепе парижанке Жане, са којом сам се срео 1965. Са другом Мирославом Јокићем у Охриду смо снимали његов дипломски филм “Ја, она, или ја”. Филм је био тако конципиран да он режира део у коме играм ја, а ја део у коме игра он. Фалила нам је само “она”. Наша другарица из Скопља, која је тада у Паризу студирала костимографију, рече нам да има другарицу Францускињу, која није професионална глумица, али је играла у студентском  театру. Када смо је угледали, одмах нам се свидела и почели смо да снимамо, скоро две недеље у Охриду.

Обојица смо се заљубили у њу, али смо се договорили да јој се не удварамо док не завршимо филм. Када је пала последња клапа, први пут у животу сам се напио “као стока”. Сутрадан треба да се разилазимо, а Жана ми изненада рече: “Важи”. Шта “важи”? Појма нисам имао о чему прича. Тада сам на Пулском фестивалу имао три филма – “Доћи и остати”, за који сам добио сребрну арену и био проглашен за најбољег младог глумца, филм Саше Петровића “Три”, и филм “Човик од свита” са Дворником. Жана ми је касније испричала да сам је позвао да пође самном у Пулу и да глуми моју вереницу јер нам је све плаћено. За мене јесте било све плаћено, али не и за “вереницу”. Тако је све почело и ево већ 50 година смо заједно. Имамо три ћерке и унучад”.