25. јул 2015.
У ексклузивном наставку сведочанства за "Спону", пуковника авијације у пензији Драгољуба Илића, Мандова, после дела лане објављених сећања из периода док је био командант аеродрома Слатина у Приштини, пред распад СФРЈ, преносимо сећање везано за организовани долазак групе мајки војника Хрвата на одслужењу војног рока у тој јединици тадашње ЈНА са намерома да „своју децу воде кућама јер СФРЈ више не постоји".
- Од мог пријатеља (нећу му наводити име) обавештен сам да ће у току дана из Македоније преко Ђенерал Јанковића доћи нека група мајки војника хрватске националности да обиђу децу и да их воде кући. О сазнању сам одмах обавестио претпостављене у команди Ваздухопловног корпуса Ратног ваздухопловства и Противаздушне одбране (РВ и ПВО) у Нишу.
Речено ми је да имам довољно искуства и да се сналазим сам и да нема потребе да ми ико из претпостављене команде пружа помоћ. У то време било је најава преформација РВ и ПВО и сваки од њих је себи тражио место под сунцем. Речено ми је да све то снимим „да будем доследан и да ни случајно нико из јединице несме да оде од војника". Од персоналне службе сам добио податак да војника Хрвата имамо још 30-так.
По пристизању групе, тог „Бедема љубави", извесна г-ђа Хабиба на капији ми је саопштила захтев за смештај, збрињавање виђење мајки са синовима. Одговорио сам јој да код мене могу да остану само мајке мојих војника, а да остале морају да се снађу по другим гарнизонима где су на одслужењу војног рока њихова деца. Претходно смо за мајке обезбедили смештај, исхрану и омогућили разговор са децом. Након обедовања и одмора у војничком клубу примио сам мајке. Оне су отворено говориле да СФРЈ више не постоји, да ЈНА више нема и да су дошле да своју децу воде кући. Г-ђа Хабиба ми је у разговору у четири ока отворено рекла и молила да пустим макар једног војника јер она за пут из Хрватске преко Мађарске, Румуније, Бугарске и Македоније од сваке мајке узела по 6000 ДМ. Наравно, нисам прихватио.
Мајкама сам објаснио да СФРЈ и ЈНА још постоје, да ја имам стриктно наређење да нико из јединице не сме да иде док регуларно не одслужи војни рок, или док ми се другачије не нареди. Уследио је дужи појединачни разговор. Војници су били коректни и покушавали да убеде мајке да они нису на било који начин малтретирани, а понајмање како су оне тврдиле да су они ту - таоци. Мајке су упорно захтевале да разговарају са неким „меродавним". Зажелео сам им лаку ноћ, објасно да сам ја тај меродавни и оставио да у војничкој спаваоници преноће са децом-војницима. И, да ћемо се видети ујутру на доручку.
Мајке војника су међутим, ујутру одбиле да доручкују, пошто су „откриле" да им је, тобоже намерно послужена српска кобасица (тог дана предвиђена за доручак). Захвалио сам се на посети и изразио незадовољство њиховим понашањем, одбијањем хране и гостопримства и замолио их да напусте аеродром. Наравно, без војника.
На случај да на капији евентуално дође до покушаја војника да оду са мајкама и насилно уђу у аутобусе био сам спреман да на адекватан начин то спречим. То смо на одговарајући начин и обезбедили. Међутим, уз мало суза, након поздрава мајке су ушле у аутобусе и отишле. Војници су остали. Нису правили никакве проблеме. И, нису били ни на какав начин другачије третирани од осталих војника.
Веома брзо након тога добили смо наређење да се војници хрватске националности отпусте са даљег одслужења војног рока. Да ли требало то раније учинити, одлука је била на неком другом који очигледно није схватио реалност. Остали су нам још - муслимани. Њих нисмо могли да стављамо на дужности стражара, за рад у ресторану. Хранили смо их и наставили са чекањем. И тај дан је дошао. Опет касно. Неко је стално затезао, а ми и они се мучили. И они и ми смо били међусобно коректни, уважавали једни друге, а знали смо да ћемо се ускоро разићи. Свако ће отићи тамо где му је место.
Држава прави још једну у низу грешака. По наређењу, војнике српске националности организовано, са личним наоружањем транспортним авионима пребацујемо за Бањалуку. Војници мусламанске националности су још увек у јединици и све то виде и отворено питају „да ли ћете овако испратити и нас"? Отппустили су их, наредбом да се војници муслиманске националности отпуштају са даљег одслужења војног рока.
(У наставку - Долазак војних изасланика)
