29. јул 2014.

Пећ, стара српска Патријаршија, некадашње једино светло место српске културе из страшног доба петовековног ропства под Турцима, данас је позорница најмучнијих, најтежих призора. Око ове мале вароши, која је у долини изнад које се дижу огромне залеђене планине, слегло се све што је још остало од негдашње богате Србије. Сама варош личи на море глава, кола, стоке и топова. Све се ту скрхало. Све лежи као страшни знаци расула.

Тежак снег је притиснуо улице и трошне домове, хладан ваздух леди дах, а кратак јесењи дан својом плавичастом маглом даје још очајнији израз овим људима, на чијим лицима су осталејош само светле, ужагрене очи.

Пећ је последње место до којег се ма и по страшним друмовима могло доћи и аутомобилима и колима. Довде су могли доћи и топови. Од Пећи нема више друма, нема више колскога пута, нема уопште пута. Ићи ће се импровизованим стазама. Пијуцима и секирама створиће се по залеђеним падинама горостасних, дивљих и пустих планина нешто што личи на пут. И тако ћемо пузати, милети, ићи ћемо један по један, као Ханибалова алпијска легија, лебдећи између мраза и амбиса, неба и глади.

Све патње с народом дели и Краљ, који је непрестано поред своје војске. Под тешким слојем снега на раменима, пун бриге, пробија се он кроз елементарну несрећу, кроз зимску буру, да заједно са целим народом преживи најгрознији час који судбина може измислити. Он, седи легендарни краљ, који се повлачио као прост редов, који је на волујским колима прошао кроз Јанкову клисуру, сада пешице, са штапом у руци, без пратње, само с једним ордонансом, пробија се кроз Албанију, да проводи ноћи без крова, без ватре, да дршће и да гладује као најпростији војник...

Милутин Бојић *(из књиге „Кроз Албанију 1915-1916", Просвета, 1968) - Политика