Прве иницијативе за оснивање факултета у Скопљу

Након завршетка Балканских ратова 1912 – 1913. године и ослобођења јужних крајева Старе Србије и дела Маћедоније, поред политичко-безбедносне пацификације у периоду 1912/13 – 1915. г. истовремено се истакла и потреба за увођењем редовног стања у свим сферама цивилног живота, па тако и у народној просвети и вишем образовању, које је на тадашњем југу Краљевине Србије било на врло ниском ступњу, са много већим уделом неписменог становништва него у старим, северним крајевима. 

Народне основне школе, као и средње школе већ су имале своју дугу традицију и устаљени начин рада, али је вишедеценијски утицају бугарских (егзархијских) школа условио постојање не малих потешкоћа у ангажовању неопходног и по државу поузданог просветног кадра. Укључивањем новоослобођених крајева, од тада називаних „Нове области“ или „Јужна Србија“, наметнула се потреба за широм и систематском просветном политиком, која је захтевала оснивање адекватне академске установе највишег ранга, вршећи истовремено и функцију културно – научног центра „класичног српског југа“, како се онда говорило. Још 1913. године тадашњи министар просвете, Љубомир Јовановић, предложио је Министарском савету (Влади) формирање Филозофског факултета у Скопљу, али су готово непрестане ратне прилике, услед Другог балканског и Великог рата, као и каснија аустроугарско – бугарско – немачка окупација Краљевине Србије и Скопља 1915-1918, омеле спровођење ових планова.

Доношење Уредбе о оснивању Филозофског факултета у Скопљу

7. фебруара 1920. године

 Убрзо након поновног ослобођења земље 1918. године и конституисања нове државе, Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца, интерес и рад на просветном подизању ондашње Јужне Србије су појачани, чиме су се стекли повољни услови за реализацију старе идеје о оснивању Филозофског факултета у Скопљу. Можемо рећи да је најава оснивања новог факултета у Скопљу било и доношење Закона о Универзитету Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца у Љубљани, који је донет 23. јула, а ступио на снагу 23. августа 1919. године у Службеним новинама Краљевства СХС, (бр. 85/19).

Ову идеју су нарочито истицали научници из области друштвено – филолошких и географско – етнолошких наука, међу којима прво место заузима чувени академик и професор Јован Цвијић, тадашњи ректор Универзитета у Београду. Цвијић, spiritus movens оснивања Филозофског факултета у Скопљу, захваљујући својим дугогодишњим истраживањима крајева Старе Србије и Маћедоније, али и читавог Балканског полуострва, био је врло добро упознат са свим етнолошко – фолклорним, језичким, културно – споменичким и природним богатствима ових крајева, али и друштвено – просветном заосталошћу области које су тек недавно из феудалног мрака оријенталне османске власти закорачиле у модерно доба европског културног круга. У консултацијама са тадашњим министром просвете, Павлом Маринковићем, који је прихватио предлог уваженог ректора Цвијића, напокон се кренуло у оснивање нових факултета у оквиру Универзитета у Београду.  Универзитетски савет се 13. децембра 1919. г позитивно изјаснио о предлозима министра, односно покретању оснивања Филозофског факултета у Скопљу и Правног у Суботици. Поред аргумената наведених у писму министра, Савет је навео још и додатне:

„Даљина Македоније од Београда. Пажња Београда као центра привучена је на наше земље северно од Београда, те ће Македонија још више бити занемарена. Због тога је потребно имати у Скопљу јак центар наше цивилизације. Сви који о томе мисле, држали су да је најприлагодније тамо основати Философски факултет. На првом месту за националне и хуманистичке науке ради испитивања народа, земље, старих цивилизација. Факултет скопски несумљиво ће привући ученике који су родом из Македоније, Старе Србије и знатног дела Црне Горе“.

Јован Цвијић

Савет Филозофског факултета у Београду на својој седници од 25. децембра 1919. г. прихвата иницијативу ректора Јована Цвијића и доноси одлуку да будући Филозофски факултет у Скопљу треба бити аутономног карактера. Ово мишљење прихвата и Савет Универзитета на својој седници од 31. Децембра, уз давање овлашћења ректору да такав званичан предлог достави министру просвете на даље разматрање. Након што је посебна комисија Универзитета саставила предлог Уредбе за Филозофски и Правни факултет, ректор је исту поднео министру просвете 12. јануара 1920. године. Након прихватања нацрта, Уредба о Философском факултету у Скопљу и Правном факултету у Суботици, потписана је од стране регента Александра Карађорђевића 2. фебруара 1920, а званично објављена у „Службеним новинама Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца“ 7. фебруара 1920. године, што се узима као дан оснивања Филозофског факултета у Скопљу. Након ове прве Уредбе, Министарство просвете је донело и нову Уребу за извођење наставе, 25. октобра 1920. г, којом се детаљније регулисао рад нових факултета у Скопљу и Суботици. Према овој Уредби, Филозофски факултет у Скопљу постаје самостална установа у својој администрацији и има свој засебан буџет. Прописано је да се рад Факултета одвија у Деканату и Секретаријату, а такође је било предвиђено и оснивање факултетског Савета и Академског суда. Овом Уредбом су били наведени следећи наставни предмети: Философија с педагогијом, Географија, Етнографија са Етнологијом, Српски језик са јужнословенским језицима, Остали словенски језици са њиховим литературама, Историја српске књижевности са југословенским књижевностима, Класична филологија, Историја Срба, Хрвата и Словенаца са историјом Балканског полуострва, Општа историја, Византологија и Археологија са историјом старе уметности.

Радослав Грујић

Почетак рада Филозофског факултета у Скопљу

Током марта и априла 1920. године оформљена је посебна комисија Савета Универзитета у Београду за скопљански Филозофски факултет, са главним циљем да од пријављених кандидата изабере прву управу и наставни кадар новооснованог факултета.  Тако су за прве професоре изабрани: Степан Михаилович Куљбакин, бивши редовни професор Императорског Харковског универзитета, за редовног професора словенске филологије, др Тихомир Остојић, секретар Матице Српске, за редовног професора српске књижевности са југословенским књижевностима, др Радослав Грујић, професор „Богословије Св. Саве“ у Београду, за ванредовног професора историје српског народа, др Мита Костић, професор гимназије у Сремским Карловцима, за доцента српске историје и Милош Ивковић, професор Мушке гимназије у Скопљу, за хонорарног професора српског језика. 

Први изабрани наставници скопљанског факултета, своју прву седницу Савета Филозофског факултета у Скопљу одржали су 9. маја 1920. године у згради београдског Ректората (Капетан – Мишино здање). Седници су присуиствовали, испред Ректората универзитета, Јован Цвијић, ректор, као и професори Александар Белић и Станоје Станојевић, а у име Филозофског факултета у Скопљу професори Тихомир Остојић, Степан Куљбакин и Радослав Грујић. На овој седници је и за првог декана једногласно изабран др Тихомир Остојић. За заступника и заменика декана изабран је др Радослав Грујић, док је 2. јула 1920. године за првог секретара факултета изабран Првош Сланкаменац. Касније су за професоре именовани и следећи угледни предавачи: Петар Михаилович – Бицили, бивши професор опште историје Новоросијког универзитета у Одеси за хонорарног професора историје средњег и старог века (7. маја), Николај Љвович – Окуњев, за хонорарног професора археологије (15. маја), др Светомир Ристић, професор гимназије у Београду, за ванредног професора историје философије и логике (2. јуна), др Грга Новак, професор гимназије у Сплиту, за доцента историје средњег века (2. јула). Укратко, при оснивању Факултета изабрано је укупно: 2 редовних, 2 ванредних и 3 хонорарних професора, као и 3 доцента. Факултетски савет је своју прву седницу у Скопљу одржао 1. новембра 1920. године.

Због непостојања адекватне зграде у Скопљу, одлучено је да се за потребе Филозофског факултета искористи приземље зграде тадашње Учитељске школе, која се налазила у згради некадашњег османског Лицеја, познатијег као „Идадија“, (саграђене 1898. године), док би преостала два спрата остала на коришћење Учитељској школи. Министарство просвете је истовремено започело изградњу нове зграде Учитељске школе, на кеју „13. октобар“ (данас кеј Димитар Влахов, на левој обали Вардара, на месту данашње зграде МАНУ-а). Одлуком Министарства просвете од 7. јула 1921. године, овај објекта ће ипак бити додељен Филозофском факултету. Ова прва наменска зграда Филозофског факултета у Скопљу биће његов дом од 1921. до 1952. године, да би заувек била срушена 1963. године, након катастрофалног земљотреса.

Било је предвиђено да упис првих студената почне 15. новембра, али је он ипак започео 21. новембра 1920. године. У позиву за упис заинтересованих кандидата стајало је да ће предавања бити одржавана за предмете: књижевност, лингвистика, историја, философија и педагогија, што јасно говори да све катедре, наведене у Уредби Министарства просвете, још увек нису биле попуњене адекватним предавачима. Касније су именовани наставници за немачки језик и књижевност (1920/21), француски језик и књижевност (1924), као и упоредну књижевност (1926), чиме је Факултет у Скопљу уједначен са хуманистичким групама Филозофског факултета у Београду. Упис прве генерације студената на скопљанском факултету, њих укупно 22 (од којих 12 мушкараца и 10 девојака) завршен је до 11. децембра. Уводна предавања су започела 16. децембра, да би прва редовна предавања започела 20. децембра 1920. године, чиме је Филозофски факултет у Скопљу и званично започео свој редован рад, а стара Душанова царска престоница по први пут у својој историји добила институцију највишег академског ранга.

Први корак је увек најтежи, а за Филозофски факултет у Скопљу он се десио пре тачно 106 година. Искорак из кога је све почело.

 Милош Стојковић, историчар