03. фебруар 2017.

На врло посећеној књижевној радионици Споне посвећеној српском аутору Владиславу Бајцу и његовом првом роману „Књига о бамбусу“, одржаној у скопском књижевном центру издавачке куће АНТОЛОГ, врло пријемчиву анализу дела надахнуто је изложила модератор проф. др Татјана Б. Ефтимовска.

Она је у Спони претходно на књижевним радионицама раније анализирала и дела Борислава Пекића и Радоја Домановића.

У уводном делу Ефтомовска је говорила о Бајцу (Београд, 1954) као писцу, издавачу, новинару и преводиоцу.

-У једном свом интервју, он каже да писац не може да побегне од свог национа, управо зато јер пише на свом језику. На почетку своје романескнe каријера написао је “Књигу о бамбусу” чиме је стекао епитет космополита – не баш ваљане одреднице за некога ко није довољно национално освештен или опредељен.

Роман говори о двема далеким, егзотичним културama, а заправо о истој даљини и источној филозофији и светогледу, навела је.

- Онo што изузетно ценим код једног аутора, посебно романсијера, јесте спремност, ерудиција, информисаност, фактографска основа која лежи у темељима његове фикције. Можда је постмодернизам присвојио право научног подтекста у књижевним делима, но, управо зато Бајац је постмодернистички аутор у нејлепшем смислу те речи.

Могу да га упоредим са Пекићем и да увидим ону „спону“ између њих (зато што сам и њега радила у радионици у овој истој Спони). Но, и са Кундером, који толико много користи историју као наратив, али ипак се љути када његове романе називају историјским.

Бајац истражује прошлост зато што то увек говори o садашњости. У роману, ученику Цао у манастиру Дабу-ђи, учитељ Роши (то није апелатив, већ општа именица за игумана, врховног свештеника будистичког манастира) говори да је садашњоста једина реалност, тренутак којш живиш је тачка у којој се сусрећу прошлост и будућност, као у хаику вршњак Рјокаи:

Оно што си био и бићеш – ниси.
Само што јеси - ти си.

Роман је заснован на двојности као принципу:
а) јапанска – кинеска култура
б) Осон Млађи и самурај Сензаки
в) Кагујахиме и Чијо, девојка која се рађа из бамбусовог дрвета
г) учитељ Роши и мајстор Ханзу

“Књига о бамбусу” је симетричан роман, са испреплетеним наративним токовима, али и поред тог преплитања, односно преко њега, прича тече врло лако и питко. Читаоцу је на тацни пружена једна лепа, чиста прича непретенциозног имена (једноставно, то је - књига о бамбусу) као да је око огњишта усред једна хладне зимске ноћи, док му деда приповеда, а он љушти печене кестене и слуша сав претворен у ухо.

У роману постоји једен део - Међуговор (Бајац и таквим именовањем као да је желео да потврди садаашњост – није предговор, што би одговарало прошлости, нити поговор – будућности), у којој Бајац говори о ауторима и делима на које се позива његов роман: Марко Поло, К. Колумбо, У. Еко, М. Јурсенар, Х. Кортасар, Ј. Мишима...

Радња започиње у Јапану, па се пребацује у Кину - две културе у којима се много ћути, где је колективно прво, а индивидуално не друго, већ последње. Сурове и безочне културе са аспекта неких западних вредности и приоритета, културе физичког кажњавања, телесног лишавања, жртвовања и брзих, муњевитих одлука. На послетку, култура бамбуса.

Бамбус је биљка која познаје морал, наводи се у роману, она чак и рађа и једно антропоморфно биће – Месечеву принцезу Кагујахиме, односно девојку Чијо. У Храму бамбуса лекар и преписивач светих, езотеричних ракописа Сунг-шан истражују се физичка, лековита и друга својства око 1200 врста бамбуса.

Фасцинантни ликови у овом роману су и учитељи, мудраци, мајстори – они носе своју мудрост лако као кожу. Они су изузетно вредни; на једном месту у роману се каже да они нису постигли своје толико читањем и учењем, колико истрајним и мукотрпним физичким радом, навела је модератор Татјана Б. Ефтимовска.

У занимљивој размени погледа учесника радионице (из Скопља, Куманова и Тетова), на поруке и прихватања упутних мудрости Бајца у роману првенцу “Књига о бамбусу”, учествовали су Милутин Станчић, Стојан Арсић, Жарко Којунџиски, Биљана Видоевска, Сања Николић, Слађана Маринковић, Младен Станчић...

Кроз расправу о самом делу, “нашим” додирним дометима у прихватању и спознаји светогледа далеких источњачких култура додаткнуто је и питање значаја маркетиншког, медијског, интернет “приближавања” књига читаоцима, између осталог и примерима велике популарности и читаности дела Владислава Бајца.

Е.У.С.