Ресторан у Француској 7 је део мог живота. Ту сам се хранио када је отворен као менза за писце 1950, ту понекад и данас одем на ручак. Некада су у Клуб књижевника долазили Андрић и Крлежа, Пеко Дапчевић и Коча Поповић, писци и песници, глумци и балерине, овај свет који данас ту обедује не познајем. Клуб су прославили Иво и Буда који одавно више нису међу нама. Ја сам им захвалан на свим кулинарским ужицима које су ми деценијама приређивали - написао је угледни Иван Ивањи у Времену.

Чини ми се да сам најстарији гост Клуба књижевника, у коме једем ево већ дуже од 70 година. О његовим славним посетиоцима постоји на стотине записа, због тога о њима нећу рећи ништа ново, али о самом историјату те необичне београдске институције мало тога записаног сам пронашао, па бележим чега се лично сећам или што су ми други сведоци времена испричали.

Зграда на, по много чему, прилично славној адреси Француска 7 доживела је бројне промене: била је турска амбасада, ауто-клуб под покровитељством краљице Марије Карађорђевић, седиште београдског Гестапоа, а 1946. године постала је, после жестоке свађе члана Политбироа КПЈ Милована Ђиласа и Титовог ађутанта генерала Милана Жежеља, Клуб књижевника. Жежељ се залагао да нова, социјалистичка ауто-мото организација треба да наследи Аутомобилски клуб краљевине Југославије, али Ђилас је зграду пожелео за своје мезимце – “инжењере људских душа”, како је по совјетском узору називао књижевнике. Ђилас је победио, почели су грађевински радови, подрум је претворен у отмени сутерен, наручен је и посебно дизајниран намештај, израдили су га немачки мајстори – ратни заробљеници. Исти намештај је за свој кабинет у Институту за нуклеарне науке у Винчи захтевао и Павле Савић, који је “атомски занат” био изучио у париском Институту за радијум Марије Жолио Кири. Узгред, Павле Савић је био израдио и шифре и био главни шифрант Врховног штаба у току Народноослободилачке борбе, близак Титу још од предратних, париских дана, могао је да извољева. О тим фотељама имаћу још свашта да приповедам.

“Инжењере људских душа” није требало само идеолошки навести на прави пут, осим душа имали су и трбух, па је ресторан Клуба књижевника добио приступ Дипломатском магазину у коме су се првокласним намирницама по јефтиној цени снабдевали не само дипломате, већ и партијски функционери. И то је било по совјетском узору, само што су се у СССР такве установе нежно звале “Берјоске”.

ГЛАДНА 1950. ГОДИНА

Ја сам лета 1950. године буквално гладовао готово као у концентрационом логору из кога сам ослобођен само пет година раније. Био сам распоређен као испомоћ грађевинској средњој техничкој школи у Чачку, примао дневнице и плату, али нисам могао да купим ништа за јело. Мислим да је то била једина година у историји кад се у Србији заиста гладовало. Везе са совјетским блоком су биле прекинуте, земљу је погодила суша, несрећни и глупи, насилни откуп такозваних вишкова пољопривредних производа уништио је пољопривреду у Војводини. Људи су добијали карте за намирнице, али ни то што је на њима загарантовано често није могло да се нађе. Ни правог хлеба није било, уместо њега нека мешавина кукуруза, кромпира и ко зна чега. Продавнице су биле празне. Једина могућност да се дође до хране била је да се претплатите на неку мензу где су онда секли купоне за намирнице и где се сервирало три оброка дневно. Нисам био размажен, али мензашка храна у Чачку тог лета била је додуше обилнија, али не много укуснија него у Аушвицу и Бухенвалду.

А онда сам се изненада, такорећи преко ноћи, нашао у кулинарском изобиљу које је нудио Клуб књижевника.

ОД МЕНЗЕ ДО ФИНЕ КУХИЊЕ

Захваљујући Оту Бихаљу Мерину, примљен сам као чиновничић у Савез књижевника Југославије и тиме добио приступ Клубу књижевника. Да би цењеније професије добиле своје мрвице из дипломатских магацина, основани су еснафски клубови, не само Клуб књижевника, него, на пример, и Клуб научних радника, Клуб инжењера и техничара, Клуб новинара и други.

Први шеф Клуба књижевника био је један честити партизански интендант, звао се Немања, презиме нисам нашао у ретким документима из тога времена, после је дуго водио клуб у сутерену Коларчеве задужбине. О финијој кухињи није имао појма, али му је у помоћ притекао један кувар из хотела “Мажестик”, па је некако кренуло. На улазу су чланске карте проверавали мргодни, нељубазни удбаши.

Постављено је и председништво Савеза књижевника Југославије. Постављено, јер још није постојало чланство које би га бирало. За председника је “постављен” Иво Андрић, а за председника Удружења књижевника Србије писац и књижевни критичар Милан Богдановић. Његова нова улога је била чаробни час за Клуб књижевника.

Богдановић је констатовао да особље Клуба треба да буде састављено од људи који су навикли да служе, а то су, говорио је, пре свега они који су то научили у цркви. За новог шефа Клуба пронашао је Иву Кушалића, рођеног у Конављу, који је дотле био лакеј папског нунција, а за портира је уместо полицајаца узео чика Ђуру Племића, раније црквењака негде из Срема. Сад је он проверавао чланске карте и смешио се гостима као свештеници после успеле службе.

ЖАЛОПОЈКА ПЕКЕ ДАПЧЕВИЋА

Чланови Савеза књижевника били су аутоматски и чланови Клуба, дакле, ресторана, другим личностима из јавног живота Удружење је издавало чланске карте. Са “инжењерима душа” почели су да се мешају неки виши, па и највиши руководиоци уображавајући да ће тако да се сретну са народом, али како да се ослободе својих телохранитеља?

Тако Моша Пијаде крене “у шетњу” из ЦК на Тргу Маркса и Енгелса (данашњег Трга Николе Пашића), али понесе хрпу књига. После десетак корака обрати се својој сенци: “Извини, друже, нешто су ми тешке књижурине, хајде однеси их трком у мој кабинет!”

Момак послуша, а Моша жустро право у Клуб књижевника.

Сећам се како је у соби лево од улаза једне вечери столовао Пеко Дапчевић. Окупио је нас неколико младих писаца и жалио се да њега нико не воли. Јесте, не може да се жали да га женске не јуре, али оне воле његов чин, његову славу, његов аутомобил, али њега… Онда се ипак мало исправио:

“Мене воли само мој пас, вучјак, њега ми је Тито лично поклонио…”

Ипак је у своју припиту јадиковку умешао и Тита стављајући нам до знања да га бар Маршал донекле воли.

У стварности је успевао да избегне своју славу, возио је џип у униформи без чина, а на питање ко је одговарао да је шофер Пеке Дапчевића. Једном је тако на Дедињу пресрео глумца Јована Геца и понудио му да га одвезе у центар. Стари комичар је, наравно, пристао и кад су стигли до Теразија, хтео је да му да напојницу. Пеко одбија, глумац наваљује, па генерал, не би ли се одбранио, на крају признаје:

“Ја сам Пеко Дапчевић, чика Гец…”

А овај одговори:

“Е, да знаш да више никад ником нећу понудити напојницу, ко зна ко се иза ког лика крије!”

ИВИН “СМЕДЕРЕВАЦ” И НИКИТА КОЈИ НИЈЕ ХРУШЧОВ

Клуб је био отворен само увече, али за нас запослене у Савезу у соби поред кухиње служио се одличан ручак. Карте за намирнице нису биле потребне. После тог мог гладовања у Чачку почео сам да се храним као у детињству. Било је свега: најбољег телећег, говеђег, јагњећег меса, свежег поврћа, паприка и парадајза, чоколадних колача, кремпите по тајном рецепту које су још и данас заштитни знак Клуба, воћа у изобиљу укључујући поморанџе и банане.

Кухињска техника је још увек била примитивна, па је, рецимо, као у лекарском домаћинству мог детињства у Зрењанину, централно место припадало шпорету смедеревцу. Иво је дуго инсистирао да се “поштено” кувати може само на њему, па је ту остао и кад су се у кухињу усељавали модерни апарати, штедњаци, фрижидери, машина за прање судова. Тек после његове смрти избацили су га као меморијално вредан предмет у двориште, доскора је стајао ту, ваљало би проверити да ли се задржао после силних преграђивања. По лепом времену служило се у башти, фантастичном мирном месту заштићеном високим зидовима усред вреве велеграда.

Иви се придружио данас углавном заборављени Никита. Звао се заправо Никола Босанац, али је физички толико личио на Никиту Хрушчова да је могао да ради као његов двојник. Њима се као трећи члан тима тек 1957. прикључио Будимир Благојевић звани Буда, рођен у Лозници. Имао је 29 година, био значи знатно млађи од Иве који је већ радио код папског нунција кад се Буда родио. Посећујући гроб моје свастике, пролазио сам поред Ивиног гроба, зато знам да му се није остварила жеља да буде сахрањен у родном Конављу где је подигао и црквицу. Земљотрес који је био погодио Црну Гору порушио је ту малу светињу, па су га млади писци завитлавали да Бог није хтео да прими његов дар јер ради за комуњаре.

ЛЕГЕНДАРНИ БУДИМИР БЛАГОЈЕВИЋ БУДА

Наслов књиге једног партизанског ветерана гласио је Извештај пише ко преживи. То важи и за Клуб књижевника. Буда је наџивео своје претходнике у Клубу, нисам успео да пронађем где се и за шта био школовао, али с једне стране је имао таленат за посао, што је Иви потпуно недостајало, а с друге је заиста живот био посветио Клубу. Док су га ноге држале, у зору је лично одлазио на пијаце да набави све најбоље и најсвежије намирнице, одлично је водио посао дуже од 30 година, бринуо се за традицију Клуба. Био је старији од мене само годину дана, али, ето, наџивео сам га већ толико година, па пишем извештај, као што рече поменути стари борац, јер сам преживео. Већ је Будо формално био у пензији, већ је Клуб био приватизован, али су га извештавали о свему, редовно и ко би га од познатијих личности посећивао, а ја сам увек при изласку од њега добијао флашу неке одличне домаће ракије.

Данас је готово неразумљиво и незамисливо шта је била друштвена својина. Чији је био Клуб када се основао? Кога је за то брига! Власт га је основала, власт је одлучила шта ће и где бити у Француској 7. Много касније, кад је ваљало правити регистре, утврђено је да власништво куће не припада никаквим књижевницима него граду Београду.

Иво није волео да има везе са рачунима, па је то на себе радо преузео Буда. Рачуни су се писали оловком, дуго их власти нису проверавале. Иво је многима давао да једу и пију на вересију. Кад је Милан Богдановић умро, остао је Иви дужан читаво богатство. Наравно, не само он. Кад сам једном са породицом вечеравао у Клубу, учинило нам се да је рачун нелогично мали, упозорили смо Буду који нам га је испоставио, а он се насмејао да се не бринемо, зна он коме ће наплатити разлику. Сигуран сам да се од посла са Клубом лично није обогатио, није ништа посебно стављао у свој џеп, то се у тој “брозоморној Југославији” просто није радило.

[caption id="attachment_25674" align="aligncenter" width="768"] Ентеријер Клуба књижевника данас...[/caption]

ОДЛАЗАК У ПРИВАТНЕ РУКЕ

Године 1952. био је укинут насилни откуп намирница, па су се као замахом чаробног штапића изненада у продавницама појавили пристојан хлеб, воће, поврће, месо… Укинуте су биле и карте за намирнице. Почели су да се отварају ресторани, кафане.

Први супермаркет по узору на америчке отворен је 28. априла 1958. на Цветном тргу, власници су се током деценија мењали, ентеријер се поправљао, али ту стоји још и данас.

Клуб књижевника се отварао за широку публику, чика Ђура Племић је остао за својим пултом, примао капуте, шешире и напојнице. Иво је по свом ћефу старим муштеријама наплаћивао ниже цене него новопеченим гостима са изузетком балерина које су похрлиле у Клуб после представа. Многи млади песници су престали да долазе, старији, славни писци као Иво Андрић или Крлежа, кад би био у Београду, нашли су неке своје боемске гостионице. Мало по мало Клуб књижевника се претварао у један добар, престижни ресторан и тако клизнуо у приватне руке. Године 2008. преузео га је Зоран Лазаревић звани Брија, који је већ, као власник Мадере и Калемегданске терасе, имао искуства са престижним београдским ресторанима. Више не постоји веза са организацијама писаца, али је за ресторан задржао славно име и интересантан јеловник.

Сиромашна варијанта Гугла на српском језику ништа од тога није забележила, не могу да се ослоним на податке, не могу да проверим да ли моје сећање ствара фатаморгане. Најгоре је када на претраживачима као извор налазим себе.

Доскора је на менију у Клубу био редефинисан Будин розбиф, од старих укуса остала је само кремпита, за коју се келнери куну да се и даље прави по оном старом, оригиналном рецепту. У понуди је и џигерица од товљене гуске које, колико ја знам, у Београду има само још у Клубу пивредника на Дедињу. Да би се добио тај специјалитет, гуске морају да се кљукају, што је у Европској унији забрањено јер се јадне птице тешко разболе да би у њима толико наастао тај орган. Француска је забрану заобишла, успела је да џигерица од кљукане гуске буде призната као заштићено нематеријално добро УНЕСКО-а. У Мађарској се нико не осврће на такве забране. Код нас није проблем у забранама, али нема ко да кљука гуске. То је напоран рад. Сећање из мог детињства, у банатским селима: пред сваком кућом на хоклици седи бака, у крилу јој гуска, старица је кљука кукурузом зрно по зрно. Кажу да су гуске у царској Русији за двор кљукане кестењем. На северу Баната се само још у једном селу кљукају гуске на тај традиционалан начин.

Од 1982. до 1988. био сам секретар председништва Савеза књижевника Југославије, моја је канцеларија имала балкон који се надвијао над баштом Клуба, са њега сам могао да посматрам госте. Данас то не бих могао јер је надграђена некаквом скаламеријом, у загрејаној, великој стакленој башти може да се седи и зими. То је свакако добро за посао, али оног шарма старе баште прекривене шљунком више нема. Шљунак је незгодан за жене са високом потпетицом.

Некада сам улазећи у Клуб поздрављао на све стране писце и новинаре, познанике и другове, данас не познајем више никог. Не желим овом приликом да анализирам јасне социјалне промене друштва у нашем главном граду, али Клуб књижевника себи свакако не може да приушти велика већина грађана Србије. Ручак за четворо са две боце вине кошта више него пола месечних примања просечног Београђанина.

ЗГРАДА У ФРАНЦУСКОЈ 7

Распоред организација у згради у Француској 7 у време када сам први пут тамо стигао, дакле 1950, био је строго одређен. Знамо, у сутерену је био Клуб. У приземљу су Књижевне новине имале две канцеларије и постојала је сала за веће састанке, књижевне вечери, партијске скупове писаца. Ни о каквом изнајмљивању у друге сврхе није могло бити речи. На првом спрату Савез књижевника имао је три собе, Удружење Србије две, а заједнички је био велики салон за састанке. На мансарди су постојале две одвојене собе и купатило.

Кад се Клуб отворио, у сутерену је десно од улаза био бар, лево једна соба која званично није имала никакву намену, али се знало да је она пре свега резервисана за Милана Богдановића. Велика сала се пружала у дубину, ту је место заузимала “ситнија боранија”. На крају опет две собе, у десној би понекад седео Иво Андрић. Не сећам се да су он и Богдановић икада седели заједно. Трпезаријски столови и одговарајуће столице стајале су само у првој соби лево и последњој соби десно, у осталим просторијама су биле клупске гарнитуре са већ поменутим фотељама, огромним, тешким чудима од намештаја. Није било замишљено да се ту једе него да се “клупски” нешто попије, кафа, чај, ракија, виски, коњак по вољи.

Те фотеље сам добро упознао. Састанци председништва Савеза одржавали су се у салону на спрату, н мени је било да из других просторија довучем додатне фотеље за председника, осам чланова председништва и генералног секретара, а после да их вратим на место. То је био озбиљан физички посао.

ВРЕМЕНА СЕ МЕЊАЈУ

О Клубу има много анегдота, додаћу једну истиниту причу која звучи као да је производ маште. Велимир Лукић Веца, млади песник, најмлађи директор Драме Народног позоришта икада, у раној младости боем, једне је вечери пијан провалио у Клуб, одгегао се у собу лево, спотакао се, главом треснуо у чорбу Милана Богдановића и свог га испрскао. Милан је скочио и сместа Велимиру Лукићу изрекао доживотну забрану уласка у Клуб. Чика Милан је умро 1964. године, Веца постао управник Народног позоришта, па је Иво то прокоментарисао, да, ето, тако пролази живот, некад је био изопштен, а сад је друг Лукић “главни”.

Да додам, Милан Богдановић је отац славног архитекте Богдана Богдановића. Богдан ми је испричао да га је тата, када је положио матуру, позвао на ручак у хотел “Ексцелзиор” где је главни келнер био Махмут Коњхоџић, који је раније радио у Клубу књижевника. (Ето старачког памћења: имена келнера од пре седам деценија памтим, а имена данашњих министара не могу баш никако.) Махмут је реферисао које су рибе свеже стигле са Јадрана, одакле је пореклом јагње, од којег говечета може да се направи бифтек, бар петнаест минута су расправљали на ту тему, па је чика Милан наручио пређело, супу, рибље и главно јело и обратио се Богдану:

“А ти, сине?”

“Молим бечку шницлу.”

Махмут не мењајући израз лица забележи и оде у правцу кухиње, а Милан каже Богдану:

“Да знаш, никада ме нико није тако обрукао!”

Поводом деведесетог рођендана, приређена ми је свечана вечера у Клубу књижевника. Потајно се надам да ћу овог пролећа бар још једанпут отићи у његову башту, нека неко од мојих наручи џигерицу од кљукане гуске, а ја да украдем бар још један залогај иако ми је то, због камена у жучи, најстроже забрањено.

Време