28. новембар 2014.

У неком паралелном универзуму, у безвременској димензији у којој се стапају све наше историје, скривен од света седи Гаврило Принцип у углу загушљивог небеског бистроа и испијајући први јутарњи еспресо пребира по свом таблету. Не ради то често, не чита вести, поготово од када су почели о њему да говоре разни којима имена не зна. И није му јасна толика халабука заокружене годишњице од једног века тог дана када је "упознао" надвојводу Фердинанда. Показао је, размишља, да су њему векови релативна категорија, из Недељника пише Вељко Миладиновић.

И док је био све ближи одлуци да му ништа не одговори, размишљајући о Црној Гори која невољно улази у рат - и реченици коју је изговорио неко ко је народни вођ постао на реанимацији националних митова, и неко ко је све то после погазио и на ниво највише врлине издигао гажење по себи, рука је сама кренула да куца...

Интересантно је да би се са Милом од свих европских државника најбоље сложио Хитлер. Од свих државника који би заговарали тезу да је Принцип терориста најпознатији је Хитлер. Ниједан други немачки државник то не би рекао, ниједан француски, британски
Историчар Предраг Марковић

Озбиљан младић, који је пуцао у срце једне велике империје, не би имао мотив да се бави сувишним расправама
Писац Владимир Кецмановић