У уводном представљању саговорника модераторка Ћирић је подсетила на порекло Јовановског - из села Кожле, потомка знаменитог предратног правника Василија Јовановића Маћедонца. Познато је да је докторирао у Бриселу, у неколико мандата био министар у влади Краљевине Југославије. Преминуо је у 96 години, 31. децембра 1970. године у Београду...
-Врло се мало у породици говорило о Васи Маћедонцу. Он се врло рано одселио... Изгубљени су трагови и контакти са рођацима, иако бих радо истраживао, рекао је Јовановски на почетку разговора.
Евоцирао је успомене из раног детињства, одрастања на Водну изнад Скопља, урезаних слика осталих између осталога и за време разорног земљотреса 1963. године који је задесио главни град Македоније. Принудног дела школовања у Пакрацу, па повратка у Скопље и гимназијских дана све до студија архитектуре.
- Дипломирао сам у року на Архитектонско – грађевинском факултету у Скопљу. Био сам демонстратор на предметима „Архитектура, сликарство и вајарство старог века“, „Архитектура, сликарство и вајарство средњег века“ и „Архитектура, сликарство и вајарство новог века“, за студенте друге и треће године.студија.
Јасмина Ћирић је иницирала подсећање Јовановског на радни ангажману и период у коме је оставио трајни белег у архитектури Скопља посебно на објектима попут здања Нове Македоније, Радио телевизије, потом Робне куће у Кичеву на западу Македоније...
Кроз питања модераторка Ћирић је подсетила да је Јовановски био ангажован у институцији од изузетног значаја за очување споменика културе. У Републичком заводу за заштиту споменика, данас је то Национална установа - Национални конзерваторски центар, где је професионално напредовао кроз струку, све до уанпређења у звање саветник – конзерватор.
Значајан период како је рекао Јовановски, у професионалном смислу био је у раду на обнови и рестаурацији конака и звоника у Лесновском манастиру. Како је приметио, уз све конзерваторске изазове па и проблеме којих је било укључујући и неспоразуме са тадашњим представницима цркве.
- У поређењу са неким данашњим примерима где се све практично гледа кроз материјалну страну, „зараду“, конзерватор из тих прошлих времена морао је и имао је свој позив у срцу. Радио је с душом и дословно дисциплиновано, истакао је Јовановски.
Између осталих захвата, Јовановски је говорио и о његовом ангажману на обнови и рестаурацији цркве „Св. Архангела Михаила“ у Вароши поред Прилепа, дворској цркви Вукашина и Марка Мрњавчевића.
На примедбу о конзерваторским пропустима регистрованим у црквама како у манастиру Лесново, тако и у Старом Нагоричану, Јовановски је оценио да тога једноставно не би смело да буде, и да то нису само пропусти и професионалне грешке конзерватора, без строгог држања пројекта и скица, документације у извођењу одређених радова у реконструкцијама, него и одсуство адеккватне контроле и „техничког пријема“, којих често једноставно – нема.
- Манстирски конак у Леснову, на пример, – са леве стране по уласку у порту, пре реконструкције био је у толико лошем стању да смо морали да га потпуно отклонимо, демонтирамо. Од крова до приземља, очувањем два улаза потпуно идентично оригиналу. Био је то изазов, често и кроз отежану комуникацију и „договоре“ са клиром, који тврдокорно, да не кажем својеглаво не желе превише да слушају струку, оценио је Јовановски.
Додао је да сада озбиљан проблем предстваља чињеница да се већ дужи низ година на место директора конзерваторског центра политичким договором странака у власти постављају људи који нису из струке. Објективно и немају никакве додирне тачке са конзерваторском струком. Сада је на пример, директор центра – новинар, без добре комуникације са запосленима... Раније је директор био – оџа. Иако, како сведочи, истини за вољу, није превише правио сметње конзерватоирима у раду, али човек није познавао струку.
У разговору су наведени и примери „брзоплетих поступака приликом рестаураторских захвата“, попут неодговарајућег постављања камена приликом радова у цркви Св. Ђорђа у Старом Нагоричину, Св. Николе у Љуботену на Скопској Црној Гори...
Поруком искусног конзерватора млађим колегама Јовановски је на крају закључио да с правом љубављу и доследном посвећивању раду у струци, поштовањем етичких норми, према културном добру, треба да негују и културу дијалога и сарадње са стручњацима из иностранства, посебно из земаља у окружењу.
М.С.
