19. април 2018.

Гаврил Стефановић Венцловић, та тајанствена барокна личност, пореклом из Срема, био је свештеник, иконописац, преводилац, беседник, илуминатор, песник, прозни писац, енциклопедист, драмски писац (творац драме на срском језику), записивач народних пословица и изрека. Живео је у XVIII веку (1680—1749) и са њиме завршава стара књижевност која траје пет векова и започиње нова, барокнa. Писао је на народном језику, поједностављеним правописом али и на српскословенском.

Време у коме је стварао Гаврил Стефановић Венцловић за нас је непознаница јер постоји релативно мало уметничке и историјске заоставштине, а посебно је тешко створити слику о животу обичног народа. Ипак, Венцловићево стваралаштво помаже нам да отпловимо у прошле епохе и нађемо се, на пример, на шајкама наших војника на граници Аустроугарске и Турске, којима се, поред осталих, просветитељски обраћа у својим беседама и алегоријама. Његове паству чинили су граничари — шајкаши па је тако почео је да записује своје проповеди од којих су настале збирке “Мач духовни“. Сачуване су две, од укупно три, Венцловићеве збирке.

Био је претеча Доситеја и Вука тако што је у српску азбуку увео слова ћ, ђ и џ, и уједно радио на поправци правописа, један век раније. Поделио је народне песме на мушке и женске, сакупљао народне умотворине и преводио свето писмо на народни језик. Венцловић је за собом оставио 20 хиљада страница рукописа од којих је 7 хиљада на српскословенском, а 9 хиљада на народном српском “простом језику“. Најбољи је и најплоднији ученик Кипријана Рачанина и најкарактеристичнији представник српскословенске школе. Био је добар цртач и илустровао је своје преписе. Претпоставља се да је радио и неке иконостасе. Знао је руски и пољски и преводио са тих језика.

Пре овог обимног издања, на више од 400. страна (Порталибрис, 2018), Венцловића је на увид српској култури, из мрака векова, извукао Милорад Павић, велики српски писац и познавалац барока објавивши две књиге: “Гаврил Стефановић Венцловић - Црни биво у срцу“ (Просвета, 1966.) и “Гаврил Стефановић Венцловић“ (Српска књижевна задруга, 1972.).

- Венцловић је у својим списима оставио читаву једну књижевност наново створену, један вилински свет легенди и чуда, свет на граници светова, Истока и Запада, са свим његовим гладима, радовима, сеобама, опсадама и данас већ заборављеним обичајима. Он за собом није оставио једно књижевно дело, него наново створену читаву једну књижевност. У том смислу он је био потпуна аутохтона, специфицно наша појава и место му је уз Ћирила и Методија, уз Саву Немањића и друге творце српске рецензије, али не у једном уском филолоском значењу речи, под којим још увек нисмо довољно спремни да сагледамо све оно што једна широка културна реформа подразумева, записао је поводом грандиозног Венцловићевог дела, српски прозни писац и историчар српске књижевности 17-19. века Милорад Павић.

Д.С.