Бранка Селаковић, објавила је књиге -: Нарциси обојени црно, Капија, Љута сам, Еинаи. Њен роман „Глинени краљ“ објављен је 2016. године, донео јој је престжну годишњу награду „Мирослав Дерета“ за најбољи роман. Члан је Удружење књижевника Србије, живи и ради у Београду.
Каква су сећања на боравак у Скопљу, шта град нуди младим ствараоцима?
У Скопљу сам провела месец дана током којих сам сагледала град из перспективе која није само туристичка. Ту сам живела, одлазила у набавку намерница, слушала разговор радника на градилишту који су се смејали и довикивали на мени непознатом језику, читала огласе на бандерама и била невидљива. Имала сам утисак да неприметно пролазим галеријама, улицама, парковима. Добро, само једном је обезбеђење неког објекта обратило пажњу, рекли су ми да је забрањено фотографисање. Загледала сам излоге, пробала локална јела и народну ношњу, шетала до изнемоглости, осетила тупу самоћу и страх, пронашла кутке за које себично мислим да их само ја знам, читала и завршила рукопис збирке прича ''Синкопа'' у којој се налази неколико прича инспирисаних Скопљем. Због тога сам ту и боравила, јер сам добила резиденцијални програм у оквиру организације ''Traduki'' и пројекта ''Reading Balkans''. Мој домаћин био је писац Владимир Јанковски, а била сам смештена у малом стану угледне македонске и југословенске глумице који изгледа као музеј. Будила сам се и радила окружена сликама, скулптурама и њеним књигама.
Видела сам доста младог света на улицама. Свидела ми се и улична уметност и оно што стварају визуелни савремени аутори, јер сам посетила неколико галерија, али се нисам срела са много колега књижевника. Захвална сам Христу Петреском и Филипу Димкоском на указаној пажњи.
Ако се добро сећам, на Каменом мосту сам срела социолога Алексу Јовановића, пасионираног путника који је обишао најнеобичније дестинације на свету. Радост је била поделити са њим утиске због боравка у том граду необичне архитектуре и историје. Непомињем да је то била јесен 2020. године, време када је епидемија била у свом замаху и када је одлазак из земље био контролисан.
Када те можемо поново овде видети?
Не знам када ће се поново указати прилика да дођем, али Скопље ми је често у мислима и мир који сам упркос почетној стрепњи добар део боравка осећала. Све је било у боји ране јесени коју посебно волим, људи изненађујуће тихи, меланхолични, иако су увек имали осмех на лицу.
Да ли и даље пишеш за Радио Београд?
Да, већ неко време сам уредник култне емисије ''Код два бела голуба''. Као сараднику Радио Београда, указана ми је част и поверење, те су све моје идеје до сада реализоване. Поред уређења емисије, пишем текстове за исту у којима се бавим изучавањем личности, догађаја и феномена наше прошлости. Сарађујем са глумцима који на адекватан начин оживљавају текст, музичким уредницима и мајсторима тона. То је креативан, радујућ, али и захтеван посао. У оквиру емисије ''Код два бела голуба'' покренут је и циклус ''Академици говоре'' у којим разговарам са академицима – најумнијим људима нашег народа, о њиховом детињству, одрастању, одабирима, веровањима, наслеђу, научним областима којима су посвећени. Речима моји саговорници и ја, осликавамо њихов портрет. Реакције слушалаца су драгоцене и мотивишуће. Ту је и стална рубрика ''Умивање ума'' коју пишем за ''Књижевне новине''.
Чиме си тренутно преокупирана?
Одгајам дете. Трудим се да расте у топлом, разиграном, креативном дому, где ће бити сигурна и слободна. Срећна сам што мој рад подразумева свакодневну посвећеност ономе што волим, а то је читање и писање. Тренутно истражујем дипломатски пут Јована Дучића и читам сачувану службену преписку, нека од дешифрованих писама, његова увиђања о геополитичким приликама у Европи током првих деценија 20. века, али и забелешке из Александрије. Било је ту изакулисних игара, трачева и скандала о којима је писала светска штампа. Прошло и ово лето сам провела зароњена у матичне књиге, пратила сам породично стабло једне хероине Другог светског рата, али и појединости које су свештеници бележили на маргинама. Тако сам добила бољи увид у прилике у којима су ти људи живели и скончавали. Надам се милости божијој, да ћу имати искре у себи да све идеје, а има их, преточим у приче.
Разговарао: Милутин Станчић
Фото. Лична архива Бранке Селаковић
