Политика испреплетена са криминалом, корупцијом и сексуалним скандалима изазови су двојице новинара у филму, на којем тренутно радите. Да ли ово на неки начин показује неку врсту перцепције македонског новинара или је нешто сасвим друго?

Дакле, то јесте везано за овде, и веома природно да је везано за овде, ја не живим нигде другде, али посао није везан само за овде. Такође је велико питање, и пре и док сам радио на овом филму, са стране, односно не са стране, ниједна професија није укаљана у контексту како се на то гледа. Мислим да се чак ни на докторе више не гледа након корона кризе, на њих се не гледа позитивно. Мислим да нам треба више доктора и тако даље. Било ми је важно ко говори истину и ко је говори по професији.

Без обзира каква је перспектива јавности или људи и ко у то верује до краја, јер верујем да има много људи који верују у истину и у њихову потребу да им се каже. И поред тога што живимо у времену, не знам ни да ли је пост-истина или пост, пост, пост-истина, али веома је важно имати поштен однос према тим стварима. Колико можемо упркос томе што се све више размазује као уље по платну, кроз које ће дете проћи по платну које није учвршћено.

Дакле, да, да, то има много везе, наравно, овде, има много везе са дволичношћу политике изнад свега, филм говори о лицемерју изнад свега, више од свега. Али конкретно, да, постоје два новинара који су у некаквом рату, рецимо.

Како остати чист је главна идеја овог политичког трилера на којем радите. Дозволите ми да вас питам, како је заиста остати чист у овој земљи?

Па питање је да ли игде можеш да останеш чист, код нас је само проблематичније, то хоћу да кажем. Код нас сте у старту веома дубоко, да не кажем реч, ево рећи ћу у прљавштини.

Међутим, то већ постаје веома озбиљно, застрашујуће и има га широм Европе. Ако желимо да видите како иду избори, чак и банално зло ће постати врло неозбиљно, може ићи на веома опасну страну. Када су таква времена, падају сви морални и етички принципи и норме које људи имају, па и они најчистији, јер тај рат је рат за опстанак. Кад је рат и када се ратује за опстанак, онда се већ мало мање прича о истини, као што рекох.

Ако је реалност у којој живимо македонски филм, у коју категорију бисте га сврстали, односно у каквом филму ми данас живимо, по вашем мишљењу?

Лоше. Укратко. Знате ли како то зову? У добром филму можете наћи хиљаду мана, а у лошем ни једну. Зато што је лош. Нажалост, ми живимо у таквом филму.

Можда не звучи много оптимистично, али чињеница је да више немамо довољно људи. Мислим, држава је празна и кад немаш људе, немаш ни поделу за филм. У филму више нема ко да глуми. То говори о самој држави, ако повучемо паралелу. Ако нема глумаца, ко хоће да гледа филм без глумаца.

То је контекст јер како филм буде све лошији, све ће се свести на филм без глумаца. Има добрих, али нису најинтересантнији, нису они какви нас уче. Тако да могу да кажем да је прилично ужасан и лош филм у том контексту.

А ако га треба ставити у филмску категорију, како би то изгледало?

Ма, то, не знам, помешани су сви жанрови, не бих...
Нисам превише за то да га стављам у жанр. Кад год га ставите у жанр, жанр увек није само један, већ је вероватно нека мрачна комедија, нажалост.

Што се тиче буџета за снимање једног филма, у медијској рубрици сам пронашла податак да радите са буџетом од око 300.000 евра за цео филм?

Да, нешто мање од 300.000 евра, није ни 300.000 евра, а то је 300.000 евра предвиђених пре пет година. Времена су се променила, вредност новца је много опала. Дакле, да, не кажем да их је мало, али овде смо снимали и верујте ми је био пакао снимати за те паре, да сваки дан хоћете да одустанете. Мислим, толики је то притисак. Кажете, шта ће ми ово бити? Зашто да губим здравље, живце и тако даље. Дакле, да, веома је проблематично. Колико сам задовољан? Рекао сам вам, филм од 250.000 евра у неким земљама се сматра филмом који нема буџет. То је филм без буџета.

Утисак јавности је да производња македонских филмова и серија заостаје за регионом. Шта мислите шта је разлог за такав утисак у јавности?

Немамо тржиште за то. Када причате о свима око нас, сви око нас имају тржиште од 10 милиона. Коме продајемо оно што произведемо? Таман када се сва тржишта задрже. Филм је мало другачији, јер држава ипак има неки однос према нашој традицији, култури, бла, бла, бла, па сад мора да постоји и филм. И овде улаже онако како улаже, ради шта ради, колико има топлоте, колика је штета, али на глобалном нивоу то је топлота, он те још негде представља и тако, али за серију, Мислим да касамо, јер не можемо ни да се померимо са другог места.

Мислим, немамо никакву државну помоћ за серију. То се мора комерцијално решити. А код нас је лакше купити турску серију уместо продукције. И зато нема серија.

И снимање још филмова? Шта недостаје да бисмо имали већу филмску продукцију?

Људи, пре свега људи. И овде ће се наћи новац, мада је и овде у питању политика. Рецимо да смо у идеалним условима, да имамо пара колико хоћемо. Немамо проблема са новцем. Реално говорим, не би требало да буде 500.000, 700.000, милион. У једном тренутку немате људе за то, јер су многи људи извучени из ове земље у друге земље где производња није брза као код нас, неки су отишли ​​тамо за боље паре да раде на бољем месту , са бољим условима и тако даље са бољом организацијом, важнијим стварима, више утицајних људи који не касају као наши, неки су отишли ​​тамо по боље паре да раде на бољем месту.

Хоће ли се холивудски филмови снимати у Скопљу?

Када сте споменули недостатак кадрова, „Аудиција сада“ коју чине незапослени глумци, режисери, позоришни људи већ неко време се жале да не могу да се запосле и чекају, човече, можда звучи лоше, али како кажу , чекају или неко да умре или оде у пензију да би се запослили у некој од установа културе. Како мислите да треба решити проблем незапослености у овој области?

У мом позоришту је у последње две године умрло седам људи, можда вам не кажем тачан број, вероватно, али доста. Ни једна особа није ушла на то место. А потреба је велика, имамо проблем, немамо запослених људи и они нису запослени. Зашто је то? Не знам.

У последње време (позоришне) сале су пуне. Четири стотине људи на карту од 10 евра, израчунајте колико је то новца сваки дан. Нико не производи толико новца, можда, највероватније, као позоришта која дају 300, 350, 500 и 600 денара по улазници, то су озбиљне суме новца. Не кажемо не, али откуд тај новац и зато кажем да се може направити позориште које може да производи „инцам“ и да исте људе расплаче и да сви буду срећни и весели. Међутим, враћамо се на почетак. Ко је власник позоришта, ко занемарује људе у позориштима, ко бира какав ће бити репертоар и тако даље, та прича се развија по тој вертикали.

У том контексту, како видите независну културну сцену у земљи?

Па ће се убити чим буде могла. Јер само то је негде, то је прича која може мало да се помери и удахне. А то ради врло мало људи који имају заиста огромну енергију, неки од њих више нису међу нама, а други немају ни енергије, нити могу.

Дигло је руке доста људи који су били феноменални у том послу. Погледајте само прошлу годину, када укуцате независну културу, да ли бројите више од 15 људи истих на 10 различитих догађаја. Не можете да производите ништа другачије са њима све време. Нажалост.

До сада сте радили и на позоришним представама, укључујући децу и младе, у стамбеној згради која је пре 26 година адаптирана за позориште. И у њој се одржава и едукује до младе публике. Да ли, по Вашем мишљењу, ово позориште испуњава услове за рад и потребе најмлађе публике?

То позориште је нешто најбоље што може да се деси у овој земљи, мислим реално, али објекат и услови су, како да вам кажем, то је ресторан, то је војнички ресторан и седите тамо и ако сте срећан што нећеш имати стуб пред собом . Говоримо о таквом стубу, већем.

То није локација за позориште и овде се бацају паре на такве ствари и не морате том позоришту да дате ново позориште, продајте га, дајте им ново место, они ће то сами да направе, они ће то да ураде сами играју представе.

Ћути да не кажем ово, можда ће им они то место највероватније узети. Колико су корумпирани и са жељом за "инвестицијом".

Само да кажем, и то позориште игра највише представа, више него било које друго позориште у Македонији. Мислим, по броју наступа. Друго, заиста имају квалитетан репертоар, не говорим сада, можда имам представу која се тренутно не игра. Можда ће то вратити, можда неће, али гледао сам и друге представе, туђе представе, које су веома важне, веома добре, које добијају награде.

Они су једно од најбољих позоришта, a смештни су у мензи.

Зорана Гаџовска Спасова - Радио Слободна Европа