21. фебруар 2018.
Да ли сте знали ко је најодликованији војник Првог светског рата у коме се борило 70. милиона људи под оружјем?
Да ли би Вас изненадило сазнање да је то Србин?
А, колико би вас изненадило да је то уствари Српкиња?
Да, управо тако.
Најодликованији војник Првог светског рата је жена, а њено име је Милунка Савић!
Жена која се борила раме уз раме са најхрабријим српским војницима као члан бомбашког одељења. Ове елитне јединице српске војске чиниле су невероватна херојска дела а можда један од највећих јесте дело управо херојски чин Милунке Савић, подсећа Милан Богојевић у Недељнику.
У званичној наредби за њено одликовање стоји:
„28 септембра 1916 године на Црној Реци јавила се добровољно да иде ка непријатељским рововима ради позивања бугарских војника на предају. Дошла је до непријатељских ровова и благодарећи њеном лукавству успела је да 23 непријатељског војника тога Дана преведе на нашу страну. Тада је рањена. “
Како се о херојствима наших војника након Великог рата није много писало и причало а већина њих пала у заборав, тако је и ова фантастична прича готово заборављена или сматрана митом. Припремајући грађу за своју књигу „Милунка Савић – ордење и ожиљци“ дошао сам у посед интервјуа Милунке Савић са новинаром „Правде“ Спасојем Ђорђевићем из августа 1937. године.
У том чланку Милунка Савић објашњава како је успела да зароби читав један вод бугарских војника.
—Од Битоља до Ђевђелије, прича нам наредник Милунка Савић, Бугари су имали непрекинуте ровове. Ми смо успели да се увучемо на неколико места у њихов ров. Нашли смо се једни поред других. Зовнем ја поднаредника Голубовића да пређемо код непријатеља и да их позовемо на предају. Он неће. Јави се један Циганин из Врања: поднаредниче Милуне, ја ћу с тобом. И пођосмо. Наиђосмо на бугарског стражара. Наслонио се на пушку, одупро о ров, па спава као топ. Кад му тргох пушку он се пробуди. Претрнуо је од страха. Поче да ме моли да га не убијем. Објаснила сам му положај Бугара, рекла да ће сви изгинути и да им је боље да се одлуче на предају, Он се брзо одлучио:
— Сега ћу јавим и на друговите из моја рота.
Бугарски стражар је замолио Милунку да она некако заговара њиховог командира који се налазио на осматрачници, док они не умакну на српску страну.
И Милунка је одважно пришла бугарском командиру. Испричала му је причу да је из околине Крушевца, да је девојка, да се ужелела родитеља, да хоће да се преда са још доста српских војника, само да би се вратили својим кућама. Са блаженим и срећним осмехом овај Бугарин је слушао Милунку. А дотле, његови војници су један за другим бежали Србима.
У једном тренутку овај увиде да је лукава подвала по среди.
Милунка се већ почела удаљавати од осматрачнице, после споразума „да у поноћ чека са својим друговима под једним оближњим дрветом", кад неко припуца. Један метак погоди Милуику, али се она ипак дотетура до наших ровова.
Тамо су је већ очекивали Бугари, њих 23 на броју, који су се предали.
“Српска Јованка орлеанка”
Милунка Савић – Глигоровић рођена је у Копривници код Рашке 1890. или 1892. а умрла у Београду 1973. године. Српска хериоина Балканских и Првог светског рата. Била је наредник у Другом пуку српске војске „Књаз Михаило“, жена борац са највише одликовања у историји ратовања. У борбама је рањавана девет пута. Због изузетне храбрости француски савезници су је прозвали „српска Јованка Орлеанка“.
Међу многим највишим одликовањима које је добила су и два француска ордена - Легије части и медаља „Милош Обилић“. Једина је жена на свету која је одликована француским ореденом Ратни крст са златном палмом.
Без образовања, Милунка Савић је после ратова радила у Босни и Херцеговини, као куварица, болничарка, контролор у фабрици војних униформи.[ Удала се 1922. године, за осам година млађег Вељка Глигоровића из Мостара, где су се и упознали, а 1924. добили су ћерку Милену. Усвојила је још три ћерке: Милку, коју је пронашла заборављену на железничкој станици у Сталаћу, Вишњу (1921—2004), своју сестру од ујака, рођену у позним годинама и Зорку, узету из сиротишта на јадранској обали у Далмацији, која је имала хендикеп, од последица прележаног менингитиса. Временом брак са Вељком се распао.
Почетком 1920-их година за заслуге у рату, од државе је добила имање у Степановићеву крај Новог Сада, где је подигла кућу и са сестром Славком обрађивала имање. Углавном је сама подизала четворо деце. Касније, у потрази за бољим животом, заједно са ћеркама је отишла за Београд, где је месецима покушавала да нађе посао.
На иницијативу њених сабораца, 1929. запослили су је као чистачица канцеларије директора Хипотекарне банке у Београду. Ту је провела највећи део свог радног века. Занемарена и од свих напуштена, пензију је стекла радом као чистачица. Одбила је понуду да се пресели у Француску и да добија француску војну пензију. Уместо тога, изабрала је да живи у Београду, где су људи брзо заборавили њене заслуге. За све то време ишколовала је и одгајила тридесеторо деце које је доводила из свог родног села.
Између два светска рата Милунку Савић су поштовали широм Европе. Позивали су је на прославе јубилеја, обиласке ратишта, полагање цвећа на гробове палих, а на сусрете с ратним друговима је одлазила у шумадијској народној ношњи, украшеној добијеним одликовањима.
Након Другог светског рата, комунистичка власт Југославије 1945. доделила јој је пензију. Последње године свог живота провела је у својој кући на Вождовцу, у друштву унука и у редовним сусретима са војним ветеранима. Скупштина града Београда 1972. доделила јој је једнособан стан у насељу Браће Јерковић, на 4. спрату у згради без лифта. Годину дана касније, након три мождана удара, умрла је штрикајући (према исповести њеног унука) у том стану 5. октобра 1973. године. Њена породична кућа продата је годину дана касније.
Сахрањена је на Новом гробљу, у Београду. Њени посмртни остаци пренети су из породичне гробнице у Алеју великана, 40 година након смрти, 10. новембра 2013. године.
