Део крила обореног Ф-16 централни експонат у спомен-соби (Фото: Небојша Марјановић)

Авијација НАТО-а је 2. маја 1999. године пошла у уништење Трећег дивизиона, али је током окршаја остала без летелице. – Породица Маснец дала је све у одбрани земље

Током свих 78 дана агресије НАТО-а, непрекидно, на целој територији СР Југославије, трајала је борба јединица противваздушне одбране (ПВО) са авијацијом непријатеља. Оно што је алијанса зацртaла као циљ који је требало постићи већ у првим данима сукоба, уништење ПВО Војске Југославије, није се остварило до краја рата. Вешто, храбро и одлучно, ракеташи и други успешно су одолевали налетима авијације НАТО-а.

Њихов највећи и најпознатији успех свакако је обарање америчког „невидљивог” авиона Ф-117А, а ових дана навршавају се 24 године од обарања другог авиона, америчког Ф-16ЦГ, о коме се не говори тако често, иако и овај догађај заслужује адекватну пажњу. Оба авиона је ракетним системом „нева” оборио легендарни Трећи дивизион 250. ракетне бригаде ПВО.

Десило се то 2. маја 1999. године, нешто после два сата ујутру, изнад Срема, који је био поприште жестоких борби наших ракеташа против непријатељске авијације и обратно, подсећа у „Политици“ Милан Галовић. Да – обратно, јер су SEAD и DEAD групе НАТО авијације, специјализоване за борбу против ПВО, непрекидно настојале да неутралишу и униште наше ракетне јединице. Два узастопна гађања Трећег дивизиона крајем априла, као и чињеница да је дивизион нанео озбиљан губитак непријатељу, одредили су га као примарни циљ за НАТО авијацију и у првим сатима поменутог дана.

Тада су у ваздушни простор СРЈ ушле две борбене групе авиона Ф-16, једна је долетала из Италије, а друга из Немачке. Њихов задатак те ноћи био је уништење Трећег дивизиона, који се у тим тренуцима налазио на ватреном положају у рејону села Карловчић.

Око два часа, руковалац гађања мајор Бошко Дотлић на екрану осматрачког радара П-18 уочио је да из три правца прилазе групе непријатељских авиона. Након уобичајеног провоцирања прераног укључења предајника, из средње групе издвојио се један авион и кренуо у пробој зоне уништења Трећег дивизиона. Руковалац гађања наредио је откривање и праћење циља, а борбена послуга је складно и уиграно одрадила свој задатак. У 2.08 часова лансиране су две ракете, од којих се прва великом брзином приближавала циљу, a код друге је изостао захват и вођење на циљ.

Страдали Петар је био јединац, преминуо је његов отац и саборац Јосип, као и мајка Смиља, па споменице није имао ко да прими (Фото Војска Србије), Петар Маснец и његов лик на барорељефу (Фото Н. Марјановић)

Пилот је покушао да маневром избегне погодак, очекујући да остали авиони из групе изврше дејство по дивизиону противрадарским ракетама, али безуспешно. Парчад 72 килограма тешке бојеве главе оштећује мотор авиона, пилот врши заокрет и заузима курс према Аеродрому „Тузла”, губећи висину и тражећи помоћ. Који секунд касније у близини ватреног положаја пале су и две противрадарске ракете, које су срећом по ракеташе и овај пут закасниле. Упркос грчевитом настојању да прелети у ваздушни простор Босне и Херцеговине, авион је пао код села Накучани на обронцима Цера.

Пилот потпуковник Дејвид Голдфејн се катапултирао, нешто касније су га евакуисали амерички специјалци обучени за те задатке, при чему је дошло и до размене паљбе са патролом МУП-а Србије. Голдфејн ће касније постати командант америчког ратног ваздухопловства.

У саставу послуге у кабини УНК-М били су мајор Бошко Дотлић, потпоручник Миодраг Стојановић, мајор Милорад Роксандић, потпоручник Тиосав Јанковић (данас бригадни генерал, командант 250. ракетне бригаде за противваздухопловна дејства), водник Игор Радивојевић, старији водник прве класе Драган Матић и војник Дејан Ђорђевић. На радару П-18 били су водник прве класе Владимир Љубенковић и војник Александар Радовановић, а у послузи одељења извора за напајање војници Сеад Љајић и Слободан Павићевић.

Обарање Ф-16ЦГ, које неки ветерани сликовито описују као двобој, остао је чист војнички успех свих ових година, без икаквих стручних и медијских недоумица и контроверзи, један од подвига који су златним словима записани у историји јединице.

Припадници 250. ракетне бригаде за ПВД са посебним пијететом односе се према традицији бригаде, чувајући сећање и на страдале припаднике јединице. У команди бригаде налази се спомен-соба у којој се (као и у Музеју ваздухопловства) налазе делови оборених Ф-16ЦГ и Ф-117А, бројне фотографије и документа, као и барорељефи 28 припадника ракетних јединица ПВО страдалих у НАТО агресији.

Судбина сваког од њих је трагична, али је и прича о храбрости и пожртвовању у одбрани отаџбине. Године пролазе, о рату се говори отворено, али неке од прича нису познате широј јавности, посебно о жртви које су поднеле поједине породице. Једна од њих је, сазнајемо у спомен-соби, и породица Маснец из Београда. Разводник Петар Маснец био је професионални припадник јединице у којој је радио и његов отац заставник Јосип Маснец. Петар је био оператор праћења у Четвртом дивизиону, а Јосип је рат провео као командир Одељења осматрачког радара П-18 у Првом дивизиону.

Петар је погинуо 11. маја 1999. године када је положај његовог дивизиона у рејону села Арнајево, код Барајева, погодила противрадарска ракета. Имао је 26 година и био је јединац. Јосип је наставио да се бори. Споменица која је додељивана поводом 20. годишњице одбране земље од агресије НАТО-а припадала је учесницима борбених дејстава и породицама погинулих хероја. Нажалост, споменице за породицу Маснец није имао ко да прими. Јосип је преминуо 2016, а његова супруга и Петрова мајка Смиља 2017. године. Споменице чувају колеге из јединице, а Петрова је изложена у спомен-соби бригаде.