Безмало век и по Србија има традицију избора народних посланика тајним гласањем. Преломницу представља Устав из 1888. и на основу њега годину дана касније донет Закон о привременом изборном реду за изборе народних посланика на дан 14. септембра 1889. До тада народну скупштину чинила је „умна аристокрација” онога доба – војводе, кнезови, чланови Народне канцеларије, свештеници и други који су у скупштину долазили по своме положају и позиву владаочевом, али и по изборима у локалним срединама који су били јавни.

Тако већ у Закону о Скупштини од 28. октобра 1858, првом закону те врсте, налазимо, поред посланика народом изабраних, још као посланике по своме положају: председника Касационог суда, два председника апелационих судова, седамнаест председника окружних судова и председника Суда вароши Београда, седамнаест окружних начелника и управитеља вароши Београда, и на послетку седамнаест окружних протојереја и четири настојатеља манастира.

Закон о Народној скупштини од 5. јануара 1859. није познавао друге посланике сем оних које народ изабере. Посланика по положају није било.

Према Уставу из 1869. Народна скупштина се састојала од посланика народом слободно изабраних и од посланика које кнез бира. „Књаз бира на свака три посланика по једног од своје стране из реда људи, који се одликују науком или искуством у народним пословима, но овај број не мора бити потпун.”

Према Уставу од 1888. све посланике бирао је народ, али су први пут предвиђене две врсте представника: једни су са обичним, општим условима, „а други су они који поред тих општих испуњавају још и један нарочити услов – да су свршили који факултет у земљи или на страни, или коју вишу стручну школу која стоји у реду факултета”. Тако су постали тзв. квалификовани посланици, који су се задржали све до двадесетих година.

Први изборни закон, издат на основу Устава од 1888, био је Закон о привременом изборном реду за изборе народних посланика на дан 14. септембра 1889. од 26. априла 1889. Иако је овај закон важио само за изборе 1889. и иако су његове норме битно промењене у наредном периоду, ипак норме о тајном гласању, изборном материјалу, као што су кутије и гумене куглице, остаће у примени, са мањим прекидом 1929–1941. све до педесетих година 20. века.

Закон из 1889. је предвидео у Србији 15 изборних округа. На сваких 4.500 пореских глава бирао се по један посланик и још један ако је број пореских глава био већи од 3.000. Варош Београд бирала је четири посланика; вароши Ниш и Крагујевац по два, а остале вароши по једног. Посебан привилегован статус имале су две сеоске општине важне за династију Обреновић. Сеоска општина којој припада село Добриње у садашњем ужичком округу и сеоска општина којој припада село Таково у садашњем рудничком округу бирају засебно свака по једнога посланика (чл. 82 Устава). Изборним радњама руководио је Државни одбор састављен од председника Државног савета, председника и потпредседника последње Народне скупштине и председника Касационог суда.

Право бирања посланика за Народну скупштину имао је сваки рођени или прирођени Србин који је навршио 21 годину, и који је плаћао држави најмање 15 динара непосредне порезе на годину. Задругари који су навршили 21 годину имали су право бирања ма колику непосредну порезу плаћали. Као задругари сматрају се и отац и његови пунолетни синови који с њиме заједно живе. Официри активни „и у недејству, и војници под заставом не могу гласати”. Поред њих још неких 10 категорија бирача као што су осуђена лица, али и они који нису платили држави порезу за „прошло полгође” – нису имали право да бирају.

За избор посланика у Народној скупштини прописани су посебни услови: 1. да је Србин по рођењу, или да је, ако је прирођен, настањен најмање пет година у Србији; 2. да ужива сва грађанска н политичка права; 3. да живи стално у Србији, изузимајући оне који се стално баве на страни по државном послу; 4. да је навршио 30 година; 5. да плаћа држави најмање 30 динара „непосредне порезе на годину”.

Најдаље до 1. јуна 1889. године суд сваке општине, варошке и сеоске, био је дужан да саставити бирачке спискове. Сваки општински суд морао је направити један неазбучни и два азбучна списка, и у сваком од њих је морао уписати име и презиме, занимање и место свакога лица које има право да бира посланике.

За коришћење бирачког права сваки бирач је морао претходно узети оверену печатом и потписану бирачку карту коју је издавао општински суд. На свакој бирачкој карти стајао је број под којим је бирач у азбучном списку заведен, име и презиме, занимање, место становања бирача и место и дан избора за који се карта издаје. Бирачке карте штампане су у Државној штампарији за целу земљу и биле су бесплатне.

Целокупни изборни материјал спадао је у надлежност министра унутрашњих дела, који је био дужан да спреми на време довољан број кутија, куглица и осталог материјала за гласање.

„Кутије ће бити од лима (плеха), затвараће се и отварати са три разна кључа и биће тако удешене да се спуштање куглице у њих не види и не чује. На свакој кутији биће јасно утиснут грб Краљевине Србије и њен текући број. Куглице ће бити од гуме и имаће по један и по сантиметар у пречнику. Куглице ће бити беле и црвене.” Са белима гласало се за кандидате са општим условима, а са црвенима за квалификоване посланике. Ова пракса гласања са две куглице укинута је већ на наредним изборима, тако да се гласало само једном куглицом.

Министар је у одређеном року изборним општинама на реверс испоручивао потребну количину изборног материјала. „Сваки сандучић с куглицама при разашиљању општинама биће закључан и утврђен печатом министарства унутрашњих дела. Кључеви од сандучића с куглицама послаће се општинама у запечаћеном завоју. Овако запечаћени сандучићи с куглицама чуваће се у општинском суду до предаје бирачком одбору.”

Гласачка места по правилу била су у згради општинског суда. Свака зграда у којој се гласање вршило морала је имати ограђену авлију, која се могла затворити. Бирачки одбор био је састављен од једног општинског одборника, којег је општински одбор изабрао, од по једног представника сваке кандидатске листе, и једног судије, судског чиновника или правника. Судија, судски чиновник или правник, или онај који га буде заступао, био је председник бирачког одбора.

Дан пре избора бирачки одбор је на реверс примао изборни материјал. За цело време гласања најмање три члана бирачког одбора су морала „заседавати за бирачким столом”, а међу њима увек је морао бити председник бирачког одбора или његов заменик. У собу где се гласало пуштани су редом по пет бирача. Сваки бирач је одбору предавао своју бирачку карту и кад је констатовано да је унети у бирачки списак, добијао је куглицу за гласање. Гласач је куглицу у затвореној десној руци завлачио редом у сваку кутију и на крају отварао руку.

Гласање је трајало до шест сати после подне, када се затварала авлија у којој нико више није могао ући. Гласачи који су се затекли у авлији могли су да гласају „па ма докле то трајало”. Ако је због нереда гласање морало да буде прекинуто дуже од једног сахата, за толико ће се доцније од шест сати престати са пуштањем гласача на биралиште.

Све жалбе против избора слате су Народној скупштини било непосредно, било преко министра унутрашњих дела, тако да је прва седница Народне скупштине на којој су читане и расправљане разне изборне неправилности по правилу била бурна.

Јер избори су бираче у Србији додатно узрујавали и готово доводили у полуратно стање. Гласање са куглицама у кутијама задржало се све до педесетих година 20. века. Комунисти су 1945. бирачко право дали женама, лицима под униформом, и другим категоријама којима је раније било забрањено да гласају. Кад су гумене куглице избачене из изборног процеса, остале су гласачке кутије у које су убациване листе са заокруженим кандидатима. Под комунистима, с обзиром на то да нису постојале политичке странке сем комунистичке, радило се о гласању а не и бирању, а враћањем на вишестраначје у Србији поново се може говорити о бирању.

Момчило Павловић
Историчар

Од тајног гласања гуменим куглицама до јавног пред бирачким одборима

У Краљевини Србији на изборима је учествовало између три и пет странака, а у парламент су углавном улазили представници три или четири политичке странке (напредњаци, либерали, радикали и социјалисти).

У Краљевини СХС на изборима је учествовало до 1927. на десетине странака. Тако нпр. на парламентарним изборима 1920. учествовале су 22 политичке странке и групе, а у парламент су ушли представници 18 странака; на изборима 1923. учествовале су 23 странке и групе, а у парламент су ушли представници 13 странака; на изборима 1925. за 315 посланичких места борило се 30 разних партија, партијских фракција и комбинација, група и котерија, а у парламент ушли представници девет политичких странака, и на изборима 1927. учествовало је 20 политичких странака и група, а у парламент су ушли представници 10 странака. Гласање је било тајно, гуменим куглицама.

После увођења личног режима краља Александра 1929. и обавезе да се формирају само југословенске странке, односно да се могу истаћи листе у читавој земљи, на изборима 1931. истакнута је само једна листа председника владе генерала Петра Живковића. На изборима 1935. истакнуте су четири листе, а само представници две су ушли у парламент, а на изборима 1939. истакнуте су три земаљске листе, а у парламент су ушли представници две. Гласање је било јавно пред бирачким одборима.

ПОЛИТИКА