Галерија "Рудић" позива на отварање изложбе Бранимира Карановића, професора емеритуса са Факултета примењених уметности у Београду. Изложба, чију је реализацију помогла СПОНА, носи наслов: „Пазим куда газим“.
Отварање је заказано за среду (7. јуна 2023), у 20 часова.

Бранимир Карановић (Београд, 1950) је дипломирао на Факултету примењених уметности 1974. у класи проф. Божидара Џмерковића у Београду. Магистрирао графику 1976. на Факултету ликовних уметности у Београду у класи проф. Марка Крсмановића.

Од 1978. до 1997. професор фотографије на Академији уметности у Новом Саду, а од од 1996. Професор фотографије на графичком одсеку Факултета примењених уметности у Београду. Бави се графиком и фотографијом. Активно излаже графике и фотографије на самосталним и групним изложбама и земљи и иностранству од 1974 године.

Приредио је више ауторских изложби фотографија и графика домаћих и страних аутора у Београду, Солуну, Новом Саду и Чачку.

Лица у лица Бранимира Карановића

Као аутор који припрада генерацији уметника која је донела нов поглед на фотографску уметност у оквиру њеног уметничког стаутса, Карановић се током деведесетих година XX века окреће урбаном као неисцрпном извору мотива и почиње истраживање документарног записа у функцији уметничког значења. Истражујући релацију између ликовног (графичке дециплине) и фотографског (документ/уметност) приступа он фотографише, региструје, бележи све маргиналне артефакте, скице друштвених одлика али и одразе ауторског промишљања.

Логично следећи сопствени инстинкт, Карановић истражује све визуелне сегменте које проналази у околини, бележи их и рециклира у нова значења. Постструктуралистички принцип који се често налази у основи његових новијих радова се гледа и у фотографском (фото-графичком) циклусу Лица у лица који својим духовитим називом асоцира и на двојаке вредности самог садржаја.

Свакако, овај серијал није настао као аутономан у односу на Карановићев претходни рад, него је даљи наставак његовог ангажовања у оквиру тумачења фотографије као медија који понекад егзистира на маргинама уметничких дисциплина и који је интеркативан са графичким поступцима. У случају серије Лица у лица, Карановић асоцијативним садржајем истиче интерпретирање фотографије као ready made објекта/документа са двојним значењем.

Као такав, он својом атрактивношћу и визуелном динамиком скреће пажњу посматрача управо на садржај затечен и снимљен, а ли и на онај интерпретиран од стране самог аутора. Лица су сачињена управо фотографијом рециклираних форми забележених на локалитетима које Карановић опсесивно запажа у потрази за мотивима. Уочени детаљи, кадрирани да асоцијативно упућују на форму лица, делују тим истим садржајем и постављају питање посматрачу који их анализира.

У исто време лице делују асоцијативно, иницирајући емотивни одговор који је последица „израза“ истакнутих вештом игром визуелних елемената. Хронолошки посматрано, Карановићеви серијали упућују на линеарно развијено интересовање и експанзију ауторске идеје која га, скоро опсесивно, ангажује у свом дугогодишњем раду.

Њихов садржај је очигледно интерпретиран на основу личног ауторског филтера путем ироније и духовитог приступа али и луцидног посматрања свакодневнице. Поред бележења, Карановић свакако и истиче атрибуте савремене фотографске уметности: визуелну атрактивност, симболику снимљеног садржаја, атрактивност снимљеног материјала.

У специфичном креативном опусу Бранимира Карановића огледа се теза о спајању фотографског документа и уметничке вредности истог. Како сам уметник наводи, реализација ових фотографских серијала настала је хронолошки, линеарно се надовезујући на његов претходни рад који је увек балансирао између графике и фотографије.

Такође, у овом се огледа и ауторов став према суштини фотогафског медија који некад балансира на граници између уметности и механичког, документарног записа. Рециклирајући документ, Карановић га интерпретира враћајући сурогат у природно окружење и тиме га претварајући у уметничку форму.

Остаје нам, свакако, да сачекамо следећу фотографску мисао Бранимира Карановића како бисмо добили његове додатне смернице у тумачењу фотографије као документа и као уметности.

Др Дубравка Лазић