03. април 2017.

У књижевној радионици «Споне», насловљеној «Ја и Балкан», професор др Александар Прокопиев, као домаћин и модератор веома надахнуто учесницима дочарао дух Београда осамдесетих као једне од водећих културних престоница Европе, износећи своја лична искуства и импресије дружењем са тада младим писцима – Владимиром Бајцем, Немањом Митровићем, Владимиром Пишталом, Давидом Албахаријем...

Учесници радионице у веома пријатном амбијенту кафе књижаре Магор у Скопљу, Прокопиев, из свог, како је на почетку истаоа, субјективног угла као писац, есејиста, друг са ауторима чија дела су у обради на скупу, али и као доследан преводилац одабраних дела на македонски језик, понудио је у модераторској анализи књиге: „Лудвиг“ Давида Албахарија, „Миленијум“ Владимира Пиштала, „Вашарски мађионичар“ Јелене Ленголд, „Хамам Балканија“ Владислава Бајца.

На самом уводном навођењу значаја овог избора, Прокопиев је истакао да су ови аутори успели на један врло аутентичан начин вредним делима да постану важни у српској књижевности. И, како је приметио, „ево имају скоро четиридеценијско књижевни стаж и сви су врло с правом цењени и представљају понос српске књижевности“.

Београдски дух културе осамдесетих

- Београд је од почетка до краја осамдесетих био велеград у правом смислу. Данас је наравно и већи са већим бројем становника, али у ово време што се тиче културе, Београд је био једна од три, четири водећих европских престоница. Оно што се догађало са свим манифестацијама у погледу позоришта - Битеф, Бемус, велики џез фестивал... Београд је тада имао једну климу која је, по мом суду, била знатно креативнија него данас.

Можда то говорим из носталгије, јер сам био учесник свих дих покрета и зато је то за мој живот нешто што је незаобилазно и нешто што ће ми остати до краја живота.

Говорећи о том Београду, вероватно Давид Албахари заслужује водеће место у том књижевном животу, Јер, уз неколико писаца његове генерације – Раша Ливада, Миленко Пајић, он то заслужује. Они су успели пре свега као млади књижевници, али и као уредници важног књижевног часописа Књижевна реч, као и земунског часописа Писмо.

То је била обавезна лектира свим младим писцима у тадашњој великој држави који су покушавали нешто да раде.

Осим тога, Албахари је имао и велико знање страног језика. Енглиским је владао изванредно и преводио је велике писце.

Сви они који су данас корифеји постмодернизма у то време скоро непознати, у нашој средини, захваљујући Давиду, постали су читани и блиски нашим читаоцима и писцима.

Албахаријева књига коју сам превео на македонски је - Лудвиг. И ово је последњи примерак. Компетан тираж је распродат што сведочи да је цењено и познато име и омиљен писац.

Лудвиг

Дуго је живео у Канади али се вратио и сада је у својој кући у Земуну и сада тамо пише своја нова дела. Већина од њих су стварно ремек дела постмодернизма.

Међу њима је и Лудвиг. То је врло занимљива књига. Карактеристичан је с једне стране пишчев поступак.

То је камерни роман. Нема много личности, нема ни пуно неких социјалних момената. То је роман о односу двоје младих људи који су заједно почели књижевну каријеру и чије је пријатељство дуго трајало јер су на неки начин били супротни један другом.

Један је био повучен интровертан, мало циник. Други је био отворене природе, шармер, који је успевао да све заведе, не само своје читаоце, не само девојке, већ и књижевну публику, медије, и цео Београд. Човек који зна интимни живот Албахарија препознаће ко је један а ко други. Али што се тиче књижевности то није важно.

Важно је да је он успео да створи такав роман и да кроз та два портрета – тих карактерних особина који су подједнако предани књижевности на пољу живота, уствари се током времена сукобљавају.

Оно што је било пријатељство остаје. Чак остаје и нека туга због бившег пријатељства, али то се мења у један јако занимљив однос нарочито кад тај велики шармер и заводник – умре.

То је књига коју препоручујем јер је у кључу Албахаријева. Његов стил писања је препознатљив. Не дозвољава вишак речи, економичан је у ономе што пише и не дозвољава да се једноставно речено, да се расплине.

Веома је концентрсиан када „узме“ тему и из својих прича, романа. Не расплињава се. Његов таленат у суштини није епски. Он је типичан интиман лирки аутор, али веома луцидан и паметан у психолошком осликавању личности. У књижевности су, барем у прози, веома важни неки моменти које добар писац мора да поседује.

Миленијум

Ако је Албахари био почетак постмодерног покрета, и слободно се може рећи и његов лидер, Пиштало је најмлађи. Разлика између њих је негде око 12 година. Када сагледамо тај простор српског постмодернизма онда је Албахари дошао међу првима, који су били и покровитељи, а Пиштало заједно са Немањом Митровићем у тај задњи веома талентовани талас постмодернизма.

И као што је Албахари водио Писмо и Књижевну реч, њих двојица су водили Београдску манифактуру снова.

Сарађивао сам и са Албахаријем и са Пишталом и са Митровићем. Када бих упоредио њихове књижевне часописе видело би се која је њихова поетична страна. Књижевна реч у оно време заједно с Писмом, са Видицима, Студентом, Знаком... било је нешто што је покренуло, на један веома озбиљан начин, нови поглед на књижевност.

Они су једноставно имали знања и талента окупљеног око тог новог изазова књижевности. Имали су довољно теоријских аргумената да кажу да је тај нови начин гледања на свет веома важан и да то мора да освежи српску књижевност. Зато су и Писмо и Књижевна реч били стабилни књижевни часописи.

За разилку од тога Београдска манинифактура је била веома игрива. Ту су упали и цртежи и псеудоними, и двојна писања, и преплетене приче. Жанрови су били помешани, фотографије... То је ваљда била та младалачка жеђ за игром, да буду што више непредвидљиви, различити, да се једноставно зезају с неким стварима. То је на неки начин била, рекао бих, једна југословенска постмодерна сцена.

После се Пиштало почео развијати на свој начин. Тај несташни дечак, отишао је из Србије. Али се за разлику од Давида, није враћао.

У Београду је завршио је право, а отишао је у земљу где се наше право не признаје. Отишао је у Америку. И шта је морао да уради. Да упише нови факултет. И то је био факултет историје. И сада Влада предаје на америчком универзитету савремену америчку историју. И пише књиге о Тесли и Андрићу.

Доћи ће нам у Скопље крајем маја. Биће нам гост на манифестацији Про-за Балкан, чији сам ја уметнички директор. Зовемо најугледније балканске писце - по пет сваке године. Представљамо их у амбијенту Даут пашиног амама. Били су нам из Србије и Албахари и Бајац, а ове године гост ће нам бити Пипштало.

По чему се променио Пиштало. Све ово што причамо, у свему овоме наравно постоји субјективан приступ. Јер, поред чињенице да су то добри писци, они су ми врло блиски. Његова књига се зове Милениум у Београду. Изашла у Београду пре две деценије.

То је једна веома читљива, сочна књига. Иако пише о одрастању своје генерације у то невреме, он то ради на један шармантан начин који му је остао из те београдске манифактуре.

За разлику од Албахарија овде има више ликова више судбина, које се преплићу. То је панорама једне генерације која се нашла у том неком временском политичком раскораку.

Јако је занимљаива јер је писана на основу аутентичних прича Владиних пријатеља и пријатељица.

Вашарски мађионичар

Јелена Ленгл. У том нашем београдском друштву, у периоду осамдесетих били су само прозни писци. Наши пријатељи су били и стрп цртачи, рокери... Песници и песникиње су били - негде тамо. Чак смо се, као што то млади људи знају, често и зезали на њихов рачун.

Тек после Јеленине удаје за познатог афористичара Александра Баљка ми се интензивно дружимо. На македонски сам јој превео књигу Вашарки мађионичар. То је књига коју би неко назвао књигом женских прича. Али није тако. Писала их је жена, али то јој је само дало један плус у смислу сензуалности, оригиналности и специфичног веома истанчаног погледа ма мушко женске односе, без имало попустљивости...

Црна кутија

Владимир Бајац има посебно место у овом представљању. И намерно сам га оставио за крај. Генерацијски смо ишли истим кораком. Чак смо обојица имали исти тип очева који су били вредни људи, широког образовања, непредвидљиви, и рано отишли са овог света. Бајац је, у то време студент Филолошког факултета и још тада је био веома отворен за све врсте експеримената. Био је и телевизијски новинар.

Отишао је у Америку и успео да сними не смо успешну серију о америчком животу, него се чак толико спријатељио са Леонардом Коеном да су се и окумили.

Памук му је јако добар пријатељ. Био је отворен према свему што је могло младог човека да заинтригира а што је било различито од других младих писаца. Његове збирке Зен причер и поезије су и сада непревазиђене у том смислу српских превода.

Потом је почео са писањем. И, написао је Књигу о бамбусу. Он је сво то искуство скупио у једну дивну причу која се дешава на истоку, а уствари су ту све општељудске судбине. Онда је кренуо и у издаваштво. У оно невреме када је Влада Пиштало написао Милениум у Београду и отишао, када Давид Албахари није знао шта да ради и отишао са женом у Канаду, Влада Бајац је покренуо Гепоетику. По мом мишљењу то је и данас најбоља српска издавачка кућа. Не само зато што ја тамо објављујем своје српске књиге већ зато што има стварно велики, диван избор писаца и често објављује ауторе прво у Србији, па затим у Америци, или Турској... Дакле, има нешто што ни једна кућа нема не само у Србији него ни на Балкану.

Сада је Хамам Балканија објављена. Ово је сценарио што показује колико је заинтересован за све врсте израза склопио и објавио као - Црна кутија. Веома занимљива крими прича коју сам такође превео на македонски, а коју је он посветио мојој ћерци Лари.
Бајац, Албахари, Леглалд, Пиштало, четири различита веома богата света.

У занимљивој расправи о делима поменутих аутора, њиховој читаности у Македонији, значајном упутном искуству одабира наслова за превођење и објављивање на македонском језику, посебно издавачке куће Магор, учествовали су Јанинка Невчева, Дејан Сиљановски, Јелена Пејановић, власница Магора Павлина Лазаревска, Бела Симонова...
М.С.

Фото: Татјана Трајковић