09. фебруар 2012.

Отворено писмо директорима - Царинске управе Македоније г. Ванчи Каргову и Македонске поште г. Рафизу Алитју

Повод обраћања у име Културно-информативног центра Срба у Македонији – Спона, Вама као челним људима двеју државних институција, по многим, посебно вредоносно тарифираним  критеријумима, можда и не заслужује тако висок хијераријски ниво, но, по општим принципијелним мерилима када је књига као „роба“ у питању оправдава нашу слободу да Вам пишемо.

Као и неколико пута раније, поштанском пошиљком, у јануару су нам упућена два пакета књига - дар Народне библиотеке Србије из Београда. Но, за разлику од претходних пошиљки, ова последња у две вреће, незнано зашто, добила је други третман. И, уместо обавештења Македонске поште да преузмемо „робу“, као и у претходним случајевима прошле године, 23. јануара 2012. добили смо два акта Царинске испоставе Поште са захтевом да доставимо документацију за – царињење. Упућени смо на основе 196. чл. Царинског закона и упозорени да уколико ту процедуру не задовољимо у року од 10 дана, „пошиљка ће бити враћена у иностранство“.

Поступили смо по наложеном, најпре захтевом за ослобађање од царине, јер се ради о књигама које се користе искључиво за потребе читалаца најраличитијих националности у Центру Спона. Потом нам је, накнадно захтевана и посебна изјава да се те књиге заиста користе за потребе чланова Центра, као невладине и непрофитне организације и све то са уплаћених 350,00 денара административне таксе.

Када је и то учињено, царински чиновник је тада „великодушно“, закључио да је „сада све у реду“ и да ћемо бити обавештени од стране Поште да коначно преузмемо „ослобођену“ пошиљку са књигама.

Но, ипак, није било тако. Сада је Македонска пошта испоставила свој рачун од 878,00 денара, како је објашњено на име – лежарине. Без те надокнаде, иако царински „ослобођене“, књиге, ипак, не могу бити преузете. Платили смо и тај „данак на књигу“, и коначно преузели „робу“, 9. фебруара 2012. године. И, сада ће, не само Ваши, него и неки други дежурни стручњаци и релативно упућени у прописе, одлучно констатовати - „па шта, све је по пропису.“

Дакле, у том лавиринту утврђивања и терања прописа „под конац“, иако се од првог дана знало да се ради о књигама, које су, сходно поменутој одредби законске регулативе, ослобођене царина, (таман да је била и друга роба у питању, између Србије и Македоније познато Вам је важи слободна размена, уз само један одсто царинске евиденције), очито, нешто мора да се плати. По принципу, што пропусти један, надокнади други. Испало је да смо сви у праву, али, нешто мора да се плати.

Поставља се питање у чему је наша кривица за губљење времена, у „шеталици“ данима од Поште до царинске испоставе, и назад, док тече – лежарина? Зашто као и у претходним случајевима није стигло „обично“ поштанско обавештење о пристиглој пошиљци? Зашто је сада одједном пошиљка са књигама под лупом цариника, и, ако треба, зашто то до сада није чињено? Шта се то у међувремену, променило? Ко се и зашто, боји књига, које напомињемо, у нашем Центру користе грађани Републике Македоније, најразличитијих националности?

С поштовањем, срдачан поздрав                 Председник КИЦСМ Спона

Милутин Станчић