12. јун 2011.

У Салону 19,19 Културно-информативног центра у Скопљу, синоћ је организовано Кочићево вече и додељене награде Задужбина Петар Кочић Бања Лука – Београд, књижевницима из Македоније Гордани Јовић Стојковски и Венку Андоновском. 

Кижевне награде Кочићево перо, уручио је амбасадор Босне и Херцеговине у Македонији, Милан Балабан, Гордани Јовић – Стојковски за књигу Очи пуне чипке и Венку Андоновском за дело Вештица.

Награде писцима су додељене одлуком жирија за признање Кочићево перо. Жири комисија је одлучивала у саставу Зорица Турјачанин, Ангелина Бановић Марковска и Никола Вукелић.

Директор и уредник Задужбине Петар Кочић из Бања Луке, Никола Вукелић, на почетку књижевне вечери поклонио је по једну јабуку за љубав - публици, Венку Андоновском, и Гордани Јовић Стојковски. Он је у обраћању истакао пример да се поглед пружа кад се отвори прозор, тако и сада, вели, отвара прозор, помоћу нашег узајамног дијалога, који нам новим књигама отвара пут и проширује хоризонте.

- Као што сунце ујутру излази тако и књиге ове излазе на видело, рекао је Вукелић.

Гордана Јовић Стојковска је у свом обраћању изразила задовољство што је добила признање са именом великог српског њижевника Петра Кочића. Подсетила је на значај чињенице да је део школовања имала у Србији што је у доброј мери одредило и њено касније стваралаштво на матерњем српском и македонском језику.

Венко Андоновски је признао да је до сада веома мало знао о овој награди, али да му је такође драго да добија плакету са именом Петра Кочића- Била је то пруилика да обнови сећање на своје студентске дане и обраду Кочићевог списатељског умећа (Јазавац пред судом), не пропустивши да подсети на пишчево не слагање са тадашњим системом. Истако је да је Кочић службовао у Скопљу 1905. године. Поклоњена јабука на књижевној вечери каже, остаће му у сећању заједно са самим признањем јер се такве ствари не заборављају.

Популарни македонски писац је искористио могућност да кроз Кочићево умеће сугерише како долазимо и до теолошких основа спознаје Бога. Рекавши: - Можда Бог није створио човека, већ је човек створио Бога? Исто као што читалац из једног предмета, прави књигу. Јер, кад је затвори и престане да јој верује, она постаје управо то, обичан предмет.

Ангелина Бановић Марковска је веома  концизно објаснила дискурс Андоновског, оценама да је близак публици, и да упркос постмодернистичком стилу, ипак осваја читаоца, добро познатом техником заводи и успоставља игру. Нешто што већ имамо код српског писца постмнодерне Милорада Павића.

Говорећи о књизи Гордане Јовић Стојковски, она је истакла да је дело објављено изворно у Македонији, али на српском језику. Дакле, није реч о преводу, док је роман Венка Андоновског, већ преведен на српски и словеначки језик.