01. мај 2018.

Раширено је уверење да је у ранијој историји човека било убичајено да један мушкарац буде са више жена. Но, кроз човекову еволуцију и растући мозак, постало је све захтевније одгајати потомство које је тражило много пажње, заштите и хране. Ако је мушкарац растрзан на много страна, бринући о више жена и њиховом заједничком потомству, шансе да то потомство опстане значајно су мање, пише Марија Ђурић у чланку на порталу Наука кроз приче.

И тако је моногамија ушла у наше друштво: што су се више очеви посвећивали потомству, то је мање жена у њиховим животима било.

У животињском свету, свега око пет одсто сисара је моногамно. Углавном се виђа код врста које, попут људи, улажу много енергије у подизање потомства и тамо где ангажовање искључиво мајке није довољно. Други, знатно ређи случај је кад је територијална удаљеност између две женке толико велика да мужјак не може да “монополизује” више од једне.

“Друштвена моногамија”, када пар остаје заједно иако ће се можда парити и са другима, уопште узев веома је ретка код сисара, али је највише има код примата, чак код четвртине врста (укључујући људе и разне мајмуне). Правећи милионе компјутерских симулација у покушају да код чак 230 врста примата открију разлог за такву моногамију, британски тим који су водили Кит Опи и Сузан Шулц дошли су до занимљивих открића.

Међу вероватнијим разлозима за моногамију, као што је страх од губитка потомства, потреба за очевом бригом и заштита женке, само је први био довољно снажан. Наиме, мужјаци (који нису очеви) најчешће су убијали младунце који сисају како би њихова мајка, пошто остане без потомства, била што пре спремна за ново парење. Отуда тако важна улога оца, односно моногамног мужјака.

Психолог Дејвид Бараш са Универзитета Вашингтон у Сијетлу тврди да је моногамија “купила” друштвени мир: ако би снажни и доминантни мушкарци одустали од свог харема, и други мушкарци би имали прилику за породицу. Касније је и религија одиграла важну улогу, најпре зато што су у хришћанству ванбрачна деца била ускраћена наследства, а полигимија и ванбрачни секс постали су друштвено неприхватљиви, што је у највећој мери опстало до данас.

Ипак, за разлику од средњег века, у данашњем друштву људи су углавном такозвани “серијски моногамисти” и, уместо једног партнера за цео живот, имају више моногамних веза. Иако је овакво понашање друштвено прихватљиво и “нормално”, истраживања показују да, на пример у Великој Британији, до неверства долази у чак трећини бракова.

С друге стране, у САД, око 20 одсто самаца рекло је да заправо имају отворено немоногамне односе, а даља истраживања показала су да не постоји разлика у доживљају општег задовољства у таквој вези у односу на “традиционалну”, моногамну. Чак, како тврди Тери Конли, прихолог са Универзитета у Мичигену, у таквим везама постоји више поверења и мање љубоморе. “Ови односи нису толико бољи од моногамних да би сви требало да се тако понашају, али су сасвим ОК”, каже Конли.

Ако вам се овакве тврдње не допадају, не брините, постоји и друга страна медаље. Познати научни пар, поменути психолог Дејвид Бараш са Универзитета Вашингтон и његова супруга Џудит Липтон заједно су написали књигу: “Необични партнери у кревету: Изненађујућа веза између секса, еволуције и моногамије” (“Strange Bedfellows: The surprising connection between sex, evolution and monogamy”) управо у одбрану љубави из бајке. Они су 2009. године дали интервју за “New Scientist” у ком су говорили о свом истраживању и личном искуству.

Њихова књига објављена је након што је пре тога Бараш самостално објавио једну другу која се зове “Мит о моногамији” и која говори о томе колико је моногамија међу животињама ретка. Међутим, “Необични партнери у кревету” говоре нешто друго: “Интелектуална искреност”, тврди Бараш, нагнала их је да појасне тему о моногамији.

“Били смо свесни да се моногамија, са свим својим тешкоћама, ипак догађа. Догађа се животињама, догађа се људима. Нисмо желели да створимо утисак да је она немогућа”, објашњава Бараш, док његова супруга додаје: “Постојали су и научни и лични разлози. Сматрали смо да је важно да истакнемо да промискуитетно понашање какво смо на пример описали код патки, не важи нужно и за људе. Дејвид и ја смо у браку и моногамни од 1977. године”.