19. јануар 2019.

Поводом нових извођења “Коштане” и “Нечисте крви”. Разочарани Бора Станковић побегао са праизведбе 1900.

Уснија Реџепова у "Коштани"

Песник љубави и витез срца, како га је назвао савременик и “брат по перу” Јован Дучић, у овој сезони у Народном позоришту имаће два велика наслова: оперу Боре Станковића “Коштана” режира његов Врањанац, Југ Радивојевић, а драму “Нечиста крв” поставиће на драмску сцену Милан Нешковић. Тако ће се две расне лепотице наше књижевности Софка и Коштана наћи у два жанра у једној позоришној години.

Опера Петра Коњовића, како у Вечерњим новостима подсећа Вукица Стругар, “лирски устрептала драмска поема неиживљене љубавне страсти”, на репертоар националног театра враћа се после шест деценија: последња премијера била је 1959. године, у режији Јосипа Кулунџића. Друго славно дело “Нечиста крв” први пут је изведено пред публиком 1933. године (такође у Кулунџићевој режији) а Софку је играла Надежда Ризнић. Потом још два пута, у драмској верзији (1975. у поставци Градимира Мирковића који је главну улогу поверио Вери Чукић), док је 2008. године за истоимени балет, либрето и кореографију урадила Лидија Пилипенко (на музику Мокрањца), а Софку је на врховима прстију носила Олга Олћан.

Ипак, почетак позоришног живота лепе Борине Циганке није био славан. Премијера “Коштане” изведена је у јуну 1900. године у режији Чича Илије Станојевића (играо је и Миткета), а прва Коштана наше сцене била је Зорка Тодосић. Представа није привукла публику и већ следеће сезоне скинута је са репертоара.

Премијерном извођењу присуствовао је сам писац, а ни он није био одушевљен. На новинарско питање какви су му утисци, одмахнуо је руком и одговорио: “Побегао сам!” Како бележе хроничари, више је разлога за овај неуспех. Од погрешног редитељског читања, до “преглумљивања”...

Оливера Марковић у Коштани

Пре ове сезоне, у националном театру постављено је четрнаест “Коштана” (углавном драмских представа, осим четири оперске) а у новије време, прилику да покажу певачко као и глумачко умеће, имали су, између осталих, Оливера Катарина, Оливера Марковић, Уснија Реџепова, Маја Оџаклијевска, Сузана Петричевић. Последња (у режији Рахима Бурхана, 2005) била је Ана Франић.

Вера Чукић, Софка

Први преседан у избору протагонисткиње десио се са Уснијом Реџеповом. Ова врсна певачица, без икаквог глумачког искуства, играла је Коштану двадесет четири године и то са великим успехом.

У ансамбл представе с редитељским потписом Јована Путника дошла је на предлог Жарка Милановића (шефа оркестра), који ју је видео на телевизији у једној музичкој емисији. На позоришне даске стала је 1973. године са страхом да ли ће испунити очекивања, али се испоставило - без икаквог разлога.

Критика је забележила да је Реџепова показала “младост, чулност и трезвеност врањанске Циганчице”, с гласом који носи “тајанственост и тајност оријенталног”, док је о Коштани Боре Григоровића записано да је Маја Оџаклијевска показала “естрадну сигурност, пристојну музикалност, спретну игру и прихватљиву глуму”.

Уснија Реџепова у "Коштани"

Наша Кармен

Опера “Коштана” се на репертоару националног театра до сада појавила четири пута, ипак, ни једна од њих није достигла популарност драмске верзије. Оперска праизведба је била 1931, а композитор Петар Коњовић је петнаестак година раније у једном писму открио:

- Садржај “Коштане” већ одавно носим у души и снивам да би се кроз оне топле врањанске мотиве и миришљаву атмосферу могла извести нека нова “Кармен”. Нема ми спаса: тај немир ће дотле трајати, док се из њега не роди дело...