22. април 2017.

Прво гостовање изван Србије представе „Надежда Петровић аутопортрет у множини“ рађене по тексту Миљане Ђорђевић у режији Драгане Јовановић, изведено је у среду на малој сцени Омладинског културног центра МКЦ у Скопљу, изванредним наступом глумица Народног позоришта из Ниша, Драгане Јовановић и Братиславе Микић. У организацији Центра Спона, уз подршку Управе за сарадњу са дијапсором и Србима у региону Министарства спољних послова Србије, представа је привукла интересовање овдашње публике, али и гостију из Љубљане, Прага и Лондона.

Тај интернационални поглед и прихватање веома снажних порука представе изражен је на трибини одржаној одмах после извођења дела у Скопљу, тек што су се стишали аплаузи глумицама.

У тематској расправи под називом - Култура сећања и заборава, учесници различитих генерација на трибини, коју је водио Милутин Станчић из Споне, разговарали су са глимицама Драганом Јовановић, Братиславом Микић.

Било је речи о импозантним уметничким, познатим и накнадно откривеним историјским траговима велике српске сликарке, хероине и хуманитарке, која, како је истакнуто, својим делима и укупним животом, попут иконе, представља прву српску авагардну уметницу.

Драгана Јовановић је открила неке занимљиве детаље како је настала представа, наменски рађена као пандан пригодним драмским подсећњима на значајне личности и датуме из даље и ближе српске историје и уметности у „годинама јубилеја“.

Истакнуто је да је радња представе је смештена у Ваљевској болници где Надежда Петровић ратне 1915. године, проводи своје последње тренутке живота.

Тешко оболела од тифуса она се кроз дијалог са младом медицинском сестром, и повремене монологе у болним халуцинацијама, присећа свог живота, уметничких деловања, пријатељства, породице, непрхватања њеног пута, патриотског и активистичког ангажмана до последњег даха... и потом „с оне стране“, из другог угла, на савремене токове и неправде у својој отаџбини после њене смрти све до данашњих дана.

У делу представе веома тешко оболела Надежда у набрајању грозоморних мука и патње свога народа помиње и заборављена страдања православног живља у поробљеним селима око Кичева и Дебра на западу Македоније под најездама отоманских буљука...

У тематском делу дискусије било речи о њеном онгажовању у хуманитармом раду по Македонији, оснивању Кола српских сестара, помоћи немоћном народу у страхотама рата, посебно женама, деци, нејачи...

- Надежда Петровић је имала велику љубав према човеку, према обичним људима, тим великим херојима у ратној драми који су велики и храбри и миру како је говорила. Њена особина да иде до краја по самој ивици ножа да би спознала обе стране живота и смрти, навела је Драгана Јовановић у једном делу распарве о дилемама да ли је велика уметница „могла можда више да пружи српском народу да је прихватила позив да оде у Женеву, у централу Црненог крста, уместо у паклено гротло туфусом погођеног запада Србије, у ваљевску ратну болницу...“

У том погледу, та решеност да се свесно жртвује, можда и знајући да тиме иде у сигурну смрт, на трибини је истакнуто да је то био пример својеврсне „камиказе“ одлуке, знатно пре историјских примера саможртвовања јапанских пилота у Другом светском рату...

А у тим временима ратних страхота, у Србији је убаченом инфекцијом у епидемији пегавог тифуса страдао огроман број становништва.

Повод за осврт на страдања уметника у Србији и по другим политичким основама сликовито је у представи дочарано описом позадине егзекуције сликара и ликовног критичара Бранка Поповића, блиског пријатеља Надежде Петровић.

У кроки подсећању истакнуто је да је Поповић као високи српски интелектуалац, учествовао у Балканским ратовима. Био је рањен код Куманова. Потом је учествовао и у Првом светском рату. Као официр VII пешадијског пука добио је чин потпуковнка. Добитник је ордена за храброст у Првом и Другом балканском рату и француског крста Легије части са палмама у Првом светском рату.

Изабран је 1914. за доцента на Техничком факултету Универзитета у Београду. Био је архитекта и између два рата један од најпознатијих српских сликара. Уочи Другог светског рата био је декан Техничког факултета у Београду.

Политички био је ангажован у Демократској странци. После слома прве Југославије, бива затворен у логору на Бањици као заговорник демократије. Успео је да се извуче и врати на функцију декана Техничког факултета. Одбио је учешће у потписивању Апела српском народу зашта су га касније комунисти теретили као издајника. Учествовао је у изради Српског цивилног плана са осталим српским интелектуалцима (Чајкановићем, С. Стефановићем...).

У новембру 1944. године осуђен је и стрељан као народни издајник од стране комуниста. Није познато где је сахрањен. Том приликом је Политика објавила списак од 105 стрељаних, међу којима је било и његово име. Тада му је конфискована имовина. У његов стан и атеље у Кнез Михаиловој 24, у Београду уселио се сликар Ђорђе Андрејевић Кун. Према званично непотврђеним претпоставкама Поповићево стрељање је „средио“ управо Андрејевић, како се наводило, „да би се домогао његовог стана и атељеа...“ Бранко Поповић је рехабилитован 2007. године.

Богата традиција и сва искушења српског народа није нешто што је мртво него је веза која треба да траје и да се негује, закључено је на трибини Култура сећања и заборава у Скопљу, после извођења представе „Надежда Петровић аутопортрет у множини“.

Гостовања

Премијерно извођење представе „Надежда Петровић аутопортрет у множини“ било је 2015. у Нишу, где су глумице Драгана Јовановић и Братислава Микић стално ангажоване у Народном позоришту.

Представа је до сада имала 30-ак извођења у градовима Србије. Гостовање у Скопљу је прво у иностранству.

- У сарадњи са Споном, затим са Колом српских сестара и Удружењем Срба и Македонаца, постоје иницијативе за гостовања представе с јесени и у Битољу, Куманову и Тетову. Ко нас позове, ми смо мобилни, спремни за наступ, рекла је Драгана Јовановић.
М.С.

Фото: Лука Суша