15. јун 2016.

Ко не живи у некој од усамљених српских средина на Косову и Метохији не зна, а често и не може да разуме, какав је то живот, нарочито како је деци и омладини која у њима живе. Све што је уобичајено, нормално, свакодневно тамо негде иза те црте коју неки зову административни прелаз, а други граница, изгледа и јесте другачије.

Школе су тамо веће, одељења са више ђака, а на екскурзију се иде често и више пута годишње. А овамо, и кад је жеља јака, и кад и новца буде, препрека је на сваком кораку. Ораховачке школе су од октобра прошле године остале и без свог аутобуса којим су се од 2000.године превозили ђаци из Велике Хоче до Ораховца и обратно, али је аутобус коришћен и за ретке екскурзије, макар до оближњих манастира. Сада ни тога нема, а жеља и потреба да се деца изведу из овог савременог логора на југу демократске Европе, још увек постоји. И шта преостаје него да профеори уз сагласност родитеља повезу децу својим аутомобилима, да макар на један дан посете своје светиње, обиђу усамљене монахе и монахиње, суоче се са својим коренима, историјом, вером... Са њима радост овог малог путовања делим и ја, као један од њихових професора.А новац за пут послао је пријатељ из Дрездена Мајк Милер.

Дреница

Прва станица на овом поклоничком путешествију за петнаест гимназијалаца и осам њихових професора је био манастир у Дреници, Девич, познат на далеко по чудотворним моштима Светог Јоаникија Девичког који се ту пре више векова подвизавао. Упркос бројним покушајима, нисмо успели да се телефоном најавимо сестринству. Али, на наше ударање алком на вратима девичке порте, пред нас изађе сестра Перса, са дугачким штапом у рукама. Радосна што нас види, али и забринута како да склони керове чуваре да нас не нападну. Научени на опасност, они су чували манастир и сестринство од свакојаких злонамерника, да бар у порту не упадну кад већ секу шуму, растурају имање, а нападали су и сам манастир у два наврата и 1999. и 2004. Сада су сестре опрезне, јер су двапут преживеле те нападе, увреде, пљачку, скрнављење и паљење светиње.

Дочек у Девичу

У цркви нас је дочекала једна од старијих сестара, Олимпијада. Мати Игуманија је са још једном сестром тренутно изашла ван манастира у набавку потребштина за манастир. Сестра Олимпијада је села на ниску дрвену столицу крај кивота са моштима непознатих светитеља у једном делу цркве и чекала да се у тишини помолимо Светом Јоаникију у малој капелици унутар цркве. А после се окуписмо око ње како би слушали причу о Светом Јоаникију, његовом подвигу у шупљој дупљи једног стабла у удолини крај манастира, причу о светињи, Ђурђу Бранковићу и излечењу његове ћерке, страдању сестринства. Од 1952. године ова је монахиња становник и молитвеник девичке светиње и зна како она дише, осећало се то у њеној причи, мада је мало говорила о себи. И она обнова 1953. и све обнове и страдања прошла је од тада са светињом. Прво са игуманијом мати Параскевом, а потом и са садашњом игуманијом мати Анастасијом и сестрама.

- Ех, колико имање манастир има, оно доле крај пута је све наше. Имали смо тамо и зграде и опрему, и баште, боравили би цело лето на имању. А горе шљивик... Какве су то шљиве! Исцветале, исцветале ове године, гледамо их из дворишта, али зарасле, не смемо до њих, а жељни смо шљиву да поједемо... Правимо ми крстиће, имамо млађе сестре, али имање не обрађујемо. А доле поред имања огромни су били дубови, тополе на међама, милина их је било гледати...све су посекли... А дођу и сад у манастир, ретко, али дођу. Кажу лекари не могу да помогну, па смо дошли овде у цркву... Е децо моја неко ће одговарати за ово што су учинили светињи, ако не они, њихови потомци сигурно хоће...- сведочи сестра Олимпијада.

У порти исцветале руже, а Леси, један од манастирских паса, умиљава се око ногу деце. Сестре рекоше да он није опасан, недавно му је брата ујела змија и нису могли да га спасу. Запалисмо свеће, деца купише по неку бројаницу, икону за успомену из манастира, јер ко зна кад ће опет доћи... А сетра Олимпијада, нас испрати до капије, док сестра Перса отера опет керове тамо негде иза цркве, и кретосмо путем ка Клини, грабимо ка другом манастиру. Тамо у селу Будисавцима опстајава још један манастир по месту добио и име - манастир Будисавци.

На вратима манастирске цркве чекала нас је мати Матрона. Назвали смо је кад смо улазили у село да нам објасни како да стигнемо до манастира. Зна она добро ове путеве по Метохији, возила је, како нам касније рече, кола и трактор кад је била млађа. На лицу јој је био осмех док нас је дочекивала топлим речима добродошлице. ,,Добро нам дошли, како је лепо видети ову децу!“

Уђосмо у цркву на њен позив, поклонисмо се и целивасмо иконе и крст са распећем из Јерусалима. Међу фрескама на зиду, приметна ктиторска, на којој Свети Макарије Соколовић, други ктитор овога манастира, држи цркву у рукама.

- Ех, када је Јелена Дечанска дала новац да се сазида овде црква хтела је да буде као и дечанска, велика и лепа. Али, ко зна како и зашто су мајстори направили овако малу цркву. Чак је и припрата касније дозидана, у време Светог Макарија Соколовића. А посвећена је Светом Преображењу, ето фреске Преображења у порталној ниши на улазу - прича мати Матрона.

Деца су палила свеће, а жеђ због врућине која је у то доба дана, чини ми се била највећа, гасили су водом из бунара. Професор Мирослав је извадио воду кофом чији је конопац био омотан око старог ђерма. Ђаци, који ретко виђају такву справу, окупили се око бунара гледају, а потом малим металним лончићима захватају воду из кофе и испијају. А вода, као освећена, лечи...

Мати нас позва да ,, мало поседимо, попричамо“. Високе бетонске степенице нас поведоше до уског, поплочаног, платоа пред горњим конаком. Изнесосмо клупе и столице, а мати додаде и ниске дрвене столичице,, на њих нам поседају дечица кад дођу из суседних села на литургију. Има их неколико, и уносе нам радост кад дођу са родитељима“.

Наслањајући се на однекуд се штап, однекуд се појави старица, други становник манастира. Омотала главу браон марамом, насмеја се што има с ким да прозбори коју и као да се дуго знамо, исприча како је ишла да обиђе краву.

-Имамо једну краву, бринемо о њој, а ливаду нам раде Дечанци, па доносе сена. Ми не бисмо нит смели, нит могли- каже мати Матрона.
Уз сокове и слаткише дуго смо разговарали са мати Матроном. Знала је добро оца Стефана, свештеномонаха из овога манастира, пострадалог од шиптарских екстремиста 1999. године, када се враћао из продавнице у селу, а поделила је са нама и сећања на оца Серафима Будисавачког, који је дуго служио у манастиру и био велики молитвеник.

КПС полицајац нас испрати на капији. Мати Матрона рече да је ,,овај полицајац добар“ ,, а и други што нас чувају су добри“.
Без обзира на ту заштиту, да није Бога, овај манастир не би опстао. У Будисавцима нема Срба, има их тек на пар километара у селима Осојане, Кош...

Преобрази Господе ове около, да не дирају више наше манастире, да нас оставе на миру да живимо на нашем огњишту, не тражимо им ништа више... Помолих се још једном у себи Господу чијем Преображењу је посвећен манастир који остаде за нама и у њему две старе, али вером јаке жене.
Ка Гориочу нас је пут водио кроз шуму и нека села. Стигосмо до Истока. У центру, крај самог пута велика порта и у њој црква посвећена Светим апостолима Петру и Павлу. Изненађен, јереј Небојша, парох источки, изађе пред нас који застасмо пред парохијским домом.
-Христос Воскресе, оче! Ми кренули за Гориоч, па да не прескочимо и ову вашу цркву!- рекоше неки од нас.
- Ваистину Воскресе и добро дошли!- отпоздрави нам млади свештеник и поведе у цркву.

- Ето, ово је црква у којој служим само два пут годишње, на њену славу и други дан Васкрса! Недељом и празницима служим у Гориочу, овде нема народа. Остало је само неколико људи у околним улицама, али и они час су ту, час оду код родбине - исприча свештеник.
Поклонисмо се и целивасмо иконе, и изађосмо у порту где је већ јурио један дечаћић, најстарији од тројице синова оца Небојше.

- Ето на ту страну су чувени источки рибњаци са пастрмком, тамо фабрика воде... а преко пута у комшилуку су ми и ветерани УЋК. Не дирају ме, поздравим их ,,добро јутро“, они ми отпоздраве ,,добро јутро попе“, и то је то, шта да кажем друго. Две године сам овде свештеник, навикнеш се – исприча нам и то испраћајући нас до капије. А ми унезверени, гледамо около, питајући се ,, како тај човек може да живи ту, како му ту одрастају деца? Е, нек му је Бог у помоћи, ту је потребна јака вера и снага, и њему и попадији.

За десетак минута стигосмо до велике капије на имању манастира Гориоч. Зазвонисмо и капија се отвори, и настависмо путем до улаза у сам манастирски комплекс. У порти нас дочека старија монахиња Вида. И на њеном лицу осмех, кад рекосмо ко смо и одакле долазимо. Она оде испред нас ка цркви, а ми занемели пред лепотом уређене порте. Трава свуд уоколо, редови шимшира поред бетонских стаза до улаза у цркву, руже исцветале крај конака. У средини травњака висока стара липа, а под њом дрвени сто и клупе. Мало даље чесма и мали рибњак у којем су пливале пастрмке. Не знају деца шта пре да погледају. Монахиња нас уведе у цркву. У припрати нема фресака, док су у унутрашњој цркви зидови били украшени фрескописом на којем је између осталог приказано и житије Светог Николаја Мирликојског. На једној страни Свети Никола спашава лађу из узбурканог мора, а на другој, крај певнице, враћа вид Светом краљу Стефану Дечанском. Да, по предању, због враћања очињег вида је Свети Краљ Дечански саградио ову светињу Светом Николи. А на зиду, изнад кивота са моштима непознатих светитеља и монаха ископаних у порти, приказан пренос моштију Светог Николаја у град Бари у Италији. Монахиња Вида (у разговору сазнасмо да је мајка монаха Јеремије Дечанског), нам исприча о светињи и животу у њој говорећи да је она најмлађа монахиња, јер се задња замонашила овде у манастиру.

У порти под липом нас је већ чекало послужење. Једна млађа монахиња(по годинама) је изнела кафу. Наши дечаци су напунили хладну воду са чесме, послужили је свима редом и поседали по трави као по тепиху. А ми око стола заузели место да, уживајући у лепоти и мирисима ружа Гориочке светиње, попијемо кафу. Пред одлазак, одосмо на монашко гробље, уређено иза олтара. А у наставку наслањајући се на цркву, расла је винова лоза. Преко ниског зида поглед се ширио осојанском долином, видео се обесрбљени Исток као на длану. И опет се искраде уздах,, Лепа ли си Метохијо моја! Свето ли си Косово моје...Зато те од нас краду...“

На излазу нас је чекала мати Исидора, игуманија. Није нас стигла пре поздравити, и изашла је сада да нас благослови. Њено лице, је иако озбиљно, некако сијало док је са нама разговарала о животу у Ораховцу, Великој Хочи. Толико љубави, толико утехе, вере на лицу једне старице, монахиње. ,,То су те старе, сопоћанске монахиње“, прошапта један од колега кад кретосмо. ,,Старе, а усправне, пуне љубави, вере, снаге...“ Док су се наши аутомобили удаљавали, она је стајала са високо подигнутом руком, махала је док смо нестајали низ пут.
Следеће одредиште нам је била Пећка Патријаршија. Дан је полако одмицао, а на паркинг крај Бистрице стигосмо десетак минута пре 19 часова. Сестринство је било на вечери, али нас две сестре примише и уведоше у цркву. Журили смо да стигнемо на канон Светоме Краљу у Дечане, и само на брзину целивасмо иконе и кивоте са моштима архиепископа и патријараха српских. И молитва Богородици, Красници Пећкој. ,, Помилуј, заштити, сачувај, Мајко Богородице све нас, и ову децу, која су ту, која одрастају у изолацији метохијској, све их је мање, али не одустају...“

Пар фотографија у порти крај старог дуда засађеног рукама Светог Саве и настависмо ка Дечанима. Ми у порту, а монаштво и дведесетак верника излазе из цркве. Управо се завршио Канон Светоме Краљу, и отац Сава је благосиљао неке од верника који су му прилазили. Кад приђосмо по благослов пожурујући нас рече:

- Пустите мене, пожурите у цркву, узмите благослов од Светога Краља, откривене су мошти!
Послушасмо га и уграбисмо тренутак, стигосмо пре но што монаси затворише кивот са моштима. У тишини, један, други, трећи... поклон, метаније, целив, и провлачење испод кивота... и мир неки, иако не беше пуно времена за молитву. Свети Краљ је слушао, чуо, и оно што нисмо стигли да изрекнемо, знам...

Неки од нас никада нису били у Дечанима, као ни у осталим светињама које смо обишли. Подизали су поглед до куполе откуд је крупним очима гледао Христос Пантократор, којем је Стефан Дечански посветио своју задужбину. А фреске, не зна се која је од које лепша, и која прича важнију причу... И Лоза Давидова, и Лоза Немањића, и упаљено кандило на мермерном кивоту Јелене Дечанске. И свеће за живе и упокојене запаљене на свећњаку у припрати... А напољу је већ порту окупао мрак. Оци нас свратише на чардак на послужење. Мирисао је тек испечен жу-жу постављен за нас, а ширио се и мирис кафе. Деци су гостопримци већ сипали лимунаду. Отац Авакум, седе поред нас с једне стране, а с друге отац Петар.

-Уплашили смо се протеста оче, одржаних у Дечанима, - проговорих. Како је прошло, јел било пуно демостраната?
-Није било како су очекивали и најављивали, мало их је било. Хвала Богу, нису ништа постигли, мислим да ће за сада бити мирни. Ми смо само добили своју земљу, ништа нисмо њихово узели. Свети Краљ неће да дозволи ништа да се деси.- рече уверен отац Петар.
А ми се подигосмо да кренемо. Испрати нас отац Петар до капије, на којој од пре пар месеци дежурају и момци из Велике Хоче. Осветљена је остала само дечанска светиња, а ми се упутисмо назад. Већ се родитељи забринули. Ретко су им деца на оваквим путовањима, без пратње...Али, деца морају да живе, а кад се иде у Светиње, Бог је највећа пратња. И све је протекло без проблема, са пуно утисака, радости, благослова...Нико није морао ништа да каже. Задовољство је било јасно исписано на лицима свих.

Оливера Радић