27. мај 2015.

Од дана мог приспећа у Албанију као политички емигрант и дисидентни књижевник, непрекидно сам провоциран од албанске мафије Енвера Хоџе, која је узурпирала народну власт и пролетерску диктатуру претворила у своју личну социјал-фашистичку диктатуру и терор.

Пре хапшења, у сарадњи са југословенском УДБ-ом, провоцирали су ме да убијем не само супругу, већ и нашу децу, сина и кћерку, да би тиме оправдали моје хапшење и изазвали одватност, презир и мржњу против мене код албанског народа и југословенске емиграције, који су ме јако ценили и поштовали.

Ове провокације нису престале ни у затвор, осуђен на 43 године, нити пошто сам изашао из затвора. Не само у Албанији, већ и овде, у Швајцарској, где ми је дат статус политичког емигранта, а сада и држављанство.

Ево документа, чињенице, последње овогодишње провокације:
Сајт ОРЛОВИ: www.all4yu.com,- некакав PAJSER: ALBANIE: под насловом LE MYTHE DES ORIGINES, пише: "налазе се по књижарама Албаније, des oeuvres extravagantes comme celle de l'intelectuel monténégrin Kapllan Resuli (Burovic), qui va jusqu'a décomposer la nation albanais en divers groupe ethniques balkaniques avec lesquels les Albanais ont établi des contacts. Il soutient aussi que l'albanais serrait devenu une langue slave s'il n'y avait pas eu l'invasion turques qui interrompit le processus de slavisation ».
ПРЕВОД: « Налазе се по књижарама Албаније екстравагантна дела, као оно монтенегриног интелектуалца Каплан Ресули (Буровић), који иде до растројства албанске нације у разне етничке групе, са којима су Албанци имали контанкта. Он исто тако подржава (мисао) да би се албански језик словенизирао, да није била туска инвазија, која прекиде процес словенизације ».

Пајсеру, јесте ли прочитали моје књиге, или пишете по диктату албанских фалсификатора историје?! Ја не само што нисам тражио (или учинио било што!) да се decomposer (razori) албанска нација, већ напротив, учинио сам све да оздрави албанска нација од свих својих болести и да тако, здрава, стане покрај других нација Балкана, Европе и света. Растројство албанске нације чинили сте и чините ви, који је индоктринирате шовинизмом и расизмом и хушкате је против суседних народа, стављајући је и у служби окупатора Балкана.

Ја не само да нисам нигде рекао да албански језик проистиче од којег словенског језика, већ сам напротив рекао да су "јако поштовани светски научници рекли (некада!) за Албанце да су Срби. Па ипак (данас!) ни најобичнији српско-црногорски и македонски чобанин то не претендира", понајмање ја. Видите моје дело на српском језику МАРТИРИЗИРАНО КОСОВО, Женева 2007, стр. 82, као и моје дело на албанском језику DËSHMOJ, Женева 2007, стр. 88.

Ако сам се сложио са аустријским академицима проф. др Густав Мајером и проф. др Норберт Јоклием да је албански језик брат балтичко-словенског литванског језика, ви треба да знате да су се пре мене сложили са њима и највећи албанолози албанског народа, академик проф. др Ећрем Чабеј и проф. др Александар Џувани. До данас не знам да сте и њих оптужили за какву екстраваганцију и раздор албанске нације. А зашто? Јер њих албанска политичка полиција и мафија није ставила на мети свог сатанизирања и мобинга?!

Ви сте и контрадикторни. Са једне стране ме оптужујете да сам рекао да албански језик води порекло од словенског језика, а са друге стране кажете да сам опет ја рекао да су се Албанци спасили словенизирања захваљујући турској окупацији. Не схватате контрадикцију?! Један народ који говори словенским језиком нема потребу да се словенизира!

Истина је да сам рекао и опет кажем да су се Албанци спасили словенизирања захваљујући турској окупацији, јер да је потрајало Душаново царство још једно 100 година, Албанаца данас не би било. Свако има право да мисли, па и да своје мисли изрази. Или то право резервишете само за себе?! Или ви овим ставом – хтели не хтели – не изражавате вашу супротну мисао у односу на ону моју?! Ви имате право да тражите од мене да образложим моје мисли. И ја вам кажем: Отворите ми странице вашег сајта, па ћу вам их образложити.

Моја мисао, па иако је будем строго научном акрибијом образложио, мислим да неће разорити албанску нацију. Зато се не бојте, дозволите ми да на вашем сајту презантирам моје мисли и моја научна открића, ако нисте мафија!!!

Узгред буди речено: и сами Албанци претендирају да су се муслиманизирали да би се спасили србизирања!!! Сигурно да ово није истина, али ето – они се тако изражавају. Хоћете ли да вам их цитирам?

Али - ви сте мафија. Или нисте ви аутори серије писама, које сте ми преко интернета послали именом "Српкиње Ивана Ристић", тобоже матуранткиња битољске гимназије?!

Ову лепотицу сам упознао у аутобусу, на путу од Битоља за Стругу, 27. новембра 2007. Она је "путовала" за Стругу са мајком и оцем. Ја сам се био попео на аутобус и заузео седиште на дну, са намером да тамо читам моје најновије дело, МАРТИРИЗИРАНО КОСОВО, које је пре неки сат изашло из штампарије.
Кад они уђоше у аутобус, Ивана ми се приближи, погледа ме испитно и као да хтеде да седне поред мене, али се предомисли и седе у седиште испред мене. Мајка јој седе два-три седишта испред, сама. Отац на другој страни аутобуса, и он сам, даље од Иванке и ближе својој супрузи, али не и са њом.

Удубљен у књигу нисам ни помислио зашто се ова породица од три особе разделила на три разна седишта, па ни очи не обрћу једни на друге, као да немају никакве везе. Мени је тада било познато да многи на Балкану подају своје кћерке, па и своју жену, за парче насушног хлеба. Једна девојка из једног главног града Балкана подала се једном Швајцарцу не само да он ужива са њом, већ и да му роди дете, само за визу да уђе у Швајцарску.
Ја сам у Битољу познат као Швајцарац, па и као "швајцарски академик". Многе су ме женске већ молиле да их снабдим гарантим писмом за улазак у Швајцарску.

Све троје приспелих у аутобус имао сам их пред очима. Нехотице сам им бацио један летимичан поглед и одмах осетио да су једна породица, али нисам ни посумњао у ништа лоше што не седе заједно. Моје су мисли биле ангажоване књигом. Да су ми се тако ставиле на избор, да бирам кћерку или мајку, која није изостајала много у лепоти од своје кћерке, није ми било ни на крај памети. Понајмање нешто друго, још горе. Касније сам помислио да је отац бацио у напад кћерку и, као резерву, поставио иза ње супругу, да – у случају неуспеха кћерке – ступи она у акцију. Кад су они ушли у аутобус, ја сам већ био отворио књигу и радознало је прелистао, контролисао сам је да нема какву техничку грешку. Иванка се стално окретала према мени и гледала ме са интересовањем. Помислих да је радознала за књигу, посебно кад ме упита:
-Шта то читате?
Ја јој пружих књигу да је види, прелиста, и рекох јој да сам њен аутор. Тада ми она одмах рече широко отворених очију, ни да је хтела да ме прогута:
-Ви сте а у т о р?!
-Да, ја!
-О чему пишете?
-Видите!
Она прелиста књигу. Затим ми рече:
-Ја волим да читам.
Уз то додаде једну похвалу за књигу, иако јој није прочитала ни све наслове.
Пошто јој не рекох ништа, она настави прелиставање, сва окренута према мени, не само дубоким деколтеом, да су јој се виделе и брадавице сиса, већ и помереном халином да су јој се виделе и бутине, дубоко.

Сем два путника у првим седиштима, њених родитеља, ње и мене, у аутобусу није било друге особе. Аутобус крену само са нама. Ивана се диже и седе покрај мене. Њени родитељи нису окренули ни главу према њој. Правили су се не само да је не виде, већ и као да није њихова кћерка.
Чим седе поред мене, даде ми руку и претстави ми се:
-Ивана Ристић.
Затим ми рече да је Српкиња, матуранткиња гимназије у Битољ.
"Српкиња!" – не знам како ми то отзвони у уши, али се не осетих баш пријатно. Шта значи ово?! Да она не мисли да ја преферишем Српкиње?! Зашто?! Па она не зна ни које сам вере ја, камоли и за моју националност! Само после неколико месеци ја сам поставио себи питање: "Шта би оно наглашавање да је Српкиња, при самом претстављању?!"
Оно "матуранткиња" не даде ми да се одмах удубим у оно "Српкиња". Сигурно је овиме, да је матуранткиња, хтела да ми каже да је пунолетна, што се код ње јасно видело не само по изразу лица, већ и по формама тела. А ко зна, можда и нешто друго.
Да је ванредна лепотица није имала потребу да ми каже, јер јој се то видело и на први поглед. Имала је не само јако лепо лице, плаве очи, набубрене усне, спремне за љубљење, већ и тело, витак стас, пуне груди, облих кукова и замамне бутине, које она, седећи поред мене, још више разголити. Исти час, гледајући ме изазовно у очи, она спусти поглед на своје бутине, као да ме звала да му их и ја погледам и уверим се да је зрела и спремна на све.
И не покушавајући да своју кратку хаљину навуче колико-толико на бутине, она поче да ми говори о свом животу, да је живела у Београду, затим о њеним плановима, о студијама које мисли да чини у иностанство по свршетку матуре. Тада помислих да ће ми сигурно тражити да јој помогнем да се регистрира на који факултет у Женеви.
Разговарајући овако самном, она ми се приби и само што ми не пребаци њене ноге преко мојих, само што ми не седе у крило. Беше и намиисана неким мирисом, који ме је, да истину говорим, екситирао.

У међувремену ја сам сваки час бацао поглед на њене родитеље и очекивао како ће реаговати они, кад је буду видели тако прибиту уз мене. Али они нису ни најмање марили шта то чини њихова кћерка. Свом срећом ни она два друга путника се нису окретали да виде шта се то збива иза њих. За шофера сам био сигуран да нас гледа у огледало, али оно што је она радила самном иза седишта, доле, сигурно није могао да види.
Мислећи да стварно воли да чита, ја јој одмах поклоних књигу. Она ми се топло захвали, стежући ми руку и прибијајући ми је уз своје груди, сигурно са намером да ми покаже како су јој тврде и како јој срце бије од узбуђења.
Погледом својих лепих очију она ми опет показа своје разголићене бутине, могуће очекујући не само да јој их помилујем погледом, већ и руком, на што се ја нисам усудио из више разлога, ма да ме десна рука сврбела за то.

Путем је аутобус стао на више места, али је ретко где имао нових путника. И оно мало путника што се попеше, седоше у прва седишта, тако да нам нико није сметао да ми наставимо разговор. Тако смо прешли Преспу, Ресен и стигосмо у Охрид, где сиђоше скоро сви, сем нас који смо се попели у Битољ.
Кад смо стигли у Стругу, шофер и она два путника искочише одмах из аутобуса, а за њима отац и мајка Иване, и не обрћући поглед на њу. Ивана се диже, али не пође за њима. Она ми ослободи пролаз и сачека да се и ја дигнем и изађем из седишта. Тада ми баци руке око врата, загрли ме и пољуби, страсно, ни да смо се познавали пре више година. Да вам право кажем, и ја сам загрлио њу и све јој узвратио истом мером, јер она беше ванредна лепотица, а пред лепотом сви падамо на колена.
Затим она пође напред, а ја за њом, гледајући јој листове лепих ногу и све друго, што ми је демострирала лаким замамним покретима, на које би јој завидела свака балерина.
Кад смо искочили из аутобуса, она ме поздрави махањем руке и пође са својим родитељима, који ме нису ни окрајком ока погледали. Са својом кћерком они се удаљише као да се ништа није збило. Помислих да је то могуће најобичнија ствар у животу њихове кћерке и да су они навикли на то.
Чим сам стигао у Швајцарску стигло ми је ово писмо од Иване, а на моју е-мајл адресу, коју је имала на крају књиге што јој поклоних:

Profesore, kako ste?
Prvo da vi kazam deka mi bese mnogu milo sto ve zapoznav, i sto voopshto imav moznost da razgovaram so vas, pa zatoa i vi pisuvam, pred se da si go odrzam vetuvanjeto.
Se nadevam dobro patuvavte od Struga pa nataka, iako napravivte dolg pat.
Vekje nekolku dena unazad sakav da vi pisam, no moite obvrski se pregolemi, pa duri sega vo 12 po polnokj naogjam vreme...ne sakav da bide na brzina.
Konecno se odluciv za mojata idna profesija, pa eve da vi se pofalam deka planiram da odam na ESRA -" Evropski Filmski Univerzitet ", koj kje mi ovozmozhi vo 3ta i 4ta godina da studiram vo Parize i New York. Seuste se nemam odluceno za koj smer...mozebi kje odam na rezhija, ili filmska i televiziska montaza...,no se so vreme. Kako i da e, se nadevam srekjata kje mi se nasmevne...
Kako ste vie? Kako e tamu? Sigurna sum deka e mnogu podobro od ovde.
Ne znam kolku cesto ste na internet, no edvaj cekam da vratite na moeto pismo. Sakam da imam prijatel, mudar i iskusen so kogo kje mozam da zboruvam za se.
Me impresionira vashata toplina...bevte mnogu prijaten i custvuvav deka mozam da razgovaram so vas do beskonecno...Retki se takvite lugje koi upadnale vo mojot zivot...
Profesore , iskreno se nadevam deka kje iskontaktirame vo skoro vreme.
Bidete pozdraveni, cuvajte se, i ostanete mudar.
Ivana

Копирао сам га са мог е-мајла онако како ми га она послала, на македонском језику и са свим грешкама, које сам одмах приметио и – разуме се – навикнут на свињарије албанске мафије, почео да сумњам у њу, али не и до те мере, да бих јој прекинуо свако дописивање, пошто ни грешке нису тако евидентне. Видите само албанско SH у речи voopshto и албанско ZH у речи ovozmozhi i rezhija.
Ево њено друго писмо:

Profesore, mene mi e stvarno drago sto mi vozvrativte na moeto pismo.
Sakav samo da vi kazam deka sekogas ste dobrodojdeni vo Bitola, i mnogu kje mi e milo ako se vidime povtorno.
Denes zboruvav so vujko mi i vujna mi za vas (i dvajcata se stomatolozi po profesija), pa da vi kazam deka se vooduseveni od vas, i ve cenat mnogu kako pisatel, i pred se kako licnost. Isto taka mi kazaa deka mnogu gi sakaat vasite knigi no tesko se naogjaat vo Bitola, pa eve jas bidejki sum imformirana od Vas kade mozam da gi najdam, kje im kupam, i kje im gi poklonam.
Razlistuvav po internet i citav mnogu raboti za Vas. Ako seto toa e tocno, Vie ste mnogu hrabar covek so bitno minato, i mnogu znaenje.
Pa kako e tamu? So sto se zanimavate vo izminatiov period? Mozebi so nekoja nova kniga?
Se nadevam deka vasiot zivot e ispolnet i ne ste osamen.
Ovde e prilicno monotono no se trudam da ja zanemaram taa dosada. Vremeto e depresivno, pa ne sum raspolozena za mnogu druzenje...
Se nadevam ne vi odzemam mnogu od vaseto dragoceno vreme.
Sega kje odam da gledam film, a vie ostanete pozdraven profesore.

Ево и њено треће писмо, онако како ми је стигло у понедељак, 17.12.2007, послато у 01.30 часова:

Mil profesore, na moja chest, vekje ja imam Vashata posledna kniga, i milo mi e shto ne e pishuvana na mnogu visok stil, taka shto kje moze da razbere sekoj.
Ja razgledav Vashata biografija, i moram da vi priznaam deka e dosta zanimliva i bogata:
Jas kako sto sfativ vie imate i deca... zosto togash ste osamen?
Osven toa, nekoi od albancite, vashata teza ja smetaat za netocna, a vas ve smetaat za covek koj saka da ja unisti albanskata nacija, i istovremeno da ja ponizhi.
Ne sfakjam zoshto vie bi go napravile toa koga ste albanec, i koe e vaseto tocno poteklo?
Kako i da e, site sto ve smetaat za terorist, rasipnik, ubiec itn, ocigledno ne ve zapoznale.
Znam deka "Sekogas, okolu dobriot konj se kreva prashina" /Podvukao – KB) taka da, ne se somnevam vo Vas, i pred se vo vasite znaenja.
Mnogu interesni raboti pishuva za Vas na internet. Ne znam kolku i koi od niv se tocni, no veruvajte, ne mozam da zamislam deka se raboti za vas, i voopshto ne mi izgledate kako covek, koj lezel vo zatvor 30 godini.
Potoa se zamisliv, i se setiv na momentot koga mi kazavte deka kje odite vo Albanija ...Zarem ne e tamu opasno za Vas? Znam deka pomina dosta vreme od togash,no sigurna sum deka ne im e na site seedno, Toa beshe hrabro od vasha strana.
Mnogu mi e krivo shto ste osamen...Vie samite mi rekovte deka prijatelite vredat bogatstvo..zarem nemate prijateli?
Ne znam kako da vi pomognam od ovde...
Osamenosta e strashen inicijator na depresija, i loshi misli.
Mnogu mi e krivo shto vo minatoto pismo mi napisavte deka kompjuterot vi e se, i bez nego ne bi znaele zoshto da zhiveete...
Barem za Vas, ne mislev deka zivotot vi e bezvreden...
Cenet profesore, zhivejte go sekoj den kako da e posleden, raduvajte se na sitnici, bidejki tie go pravat zhivotot...
Se odnesuvame nebare kje ziveeme vecno...
I ne zaboravajte deka, ako ne go iskusime loshoto nikogash nema da znaeme shto e dobro...
Istoto vazhi i za vas...Dobro shto ste ja osetile osamenosta, za da znaete shto e prijatelstvo, i da umeete da go cenite...
Se vo zivotot e iskustvo, a iskustvata go pravat chovekot.
Pa uzivajte i vo ovie momenti, bidejki toa shto pominalo ne se vrakja nikogash.
I samo uste da vi kazam, deka i jas isto taka sum ateist, i mnogu mi e milo shto najdov nekoj tolku slicen na mene.
Eve vi moj broj : +38975 622 38...
Adresa vi ostavam od baba mi, bidejki za skoro kje se selam: Partizanska 40\27
Rodena sum na 19 juni, pa rano e za mojot rodenden.
Kako i da e, bidete pozdraven, i ne zaboravajte deka ste vreden covek. Kontaktite so vas mi se iskustvo koe nikogash nema da go zaboravam.

Како видите, овде се понављају албанска слова SH и ZH, па и имена албанците и албанец пишу се по албанском правопису – са малим почетним словом. Али, оно што је значајније, оклен је она тако брзо сазнала толика оговарања и оптужбе Албанаца против мене? Преко свега, оклен она сазнаде и изреку мога брата, пук. ЈНА Џевдета, да се за добрим коњем прашина вије, коју је рекао Улцињанима о мени, кад је чуо да ме оговарају. Ја сам те речи унео у интервјуу Џевдета, који сам му објавио на албанском језику у ревији YLBERI. Сад, кад их прочитах у писму Иване, сетих се брата и штрецнух се. Ипак се нисам питао оклен их зна Ивана, кад нити зна албански, нити је видела ни корицу којег броја те ревије?! Ако сам и био у почетку надахнут њеном изванредном лепотом (Да не кажем занет!), после овог писма сам се тргнуо, отрезнио.
Њена ћутња на моје писмо натера ме да прочитам ово њено треће писмо по други пут и – тада се сетих да сам и на интернету прочитао оптужбу Албанаца да хоћу да decomposer (разорим) албански народ, како они тумаче моју борбу против албанске мафије.
Да можда ова Ивана не зна албански језик, или има којег преводиоца?! Сумња на њу ми се повећа. Поче да ми све постане јасније. Тада одлучих да се правим као да још увек мислим да имам посла са њом, том лепотицом – "матуранткињом" битољске гимназије, а не са онима који се крију иза ње и провоцирају ме. Тако, у четвртак, 20.12.2007., одговорио сам јој:

Наша мила Лепотицо!
Ви из месажа у месаж постајете све лепша, па и интересантнија. Хоризонт Ваших познавања ствари, о којима ми пишете, као и дубина Ваших расуђивања, којима ми их пропраћате, превазилази Ваш узраст и степен Вашег образовања.
Изненађен сам и жалим што Вам опширније не могу о томе писати, јер сам презаузет припремом моје нове књиге за објављивање.
Што се тиче моје националности, ако сте у мојој последњој књизи прочитали чланак СВЕ ЗА ИСТИНУ – ИСТИНУ НИ ЗА ШТА, мислим да је излишно више питати.
Иако нисам Албанац, ја албански народ не мрзим, нити чиним ма што против њега, понајмање да желим да га уништим, или понизим, што – и да хоћу – не могу. Тако мисле и говоре само моји албански непријатељи, који сасвим добро знају да сам ја учинио (и жртвовао!) за албански народ оно и онолико што и колико они нису ни замислили. Сви они заједно нису учинили (нити жртвовали !) колико сам учинио и жртвовао само ја. Зато ми и завиде! Зато и бесне против мене!! Зато фалсификују против мене и најбезобразније лажу!!!
Ја и данас, интернационално васпитан и надахнут, настављам да радим за добро албанског народа, како то не ради ниједан од њих. За добро албанског народа!!! Али не и за добро албанске мафије, албанских злочинаца и терориста!!! Ја сам био и јесам дан данас пре и изнад свега непријатељ наше – југословенске мафије, наших злочинаца и терориста. Овом сам борбом и започео мој живот и стварање. Мој роман ИЗДАЈА сав је уперен против југословенске социјал-фашистичке клике на власти, а не против Албанаца. Сами су ми га Албанци објавили и прогласили за chef-d'oeuvre њихове књижевности у прози. Они ми и сада траже да напишем и објавим још једно такво дело, а у исто време ми то не дозвољавају, јер су се покајали што су ми и то дело објавли. Кад би ме Албанци оставили на миру, ја бих се радо и искључиво заузео само у борби против наших (па бих сигурно написао и роман за нову издају!), јер сам свестан да против албанских издајника и албанске мафије треба да се боре сами Албанци. Све док ме они буду провоцирали, ја им морам одговорити и тако, са југословенског фронта, да прелазим на албански. Моја борба против њих је била и остаће вечито конструктивна, чиста и принципијелна, иако они, у њиховој борби против мене, нису поштовали и не поштују никакве законе, правила и принципе.
Нисам ја ухапсио ниједног Албанца – они су ухапсили мене и моју децу!
Нисам ја осудио ни виног (камоли невиног!) Албанца – они су мене (и мог сина!) осудили потпуно невиног!
Нисам ја убио ниједног Албанца – они су убили мог стрица и брата од стрица, моје рођаке, а у трбуху невесте мог сина - и дете од 5 месеци!
Нисам ја разорио породицу ниједном Албанцу – они су разорили моју породицу, породицу мога сина и моје кћерке!
Нисам ја силовао ниједном Албанцу ни жену, ни кћерку, ни сестру – они су силовали моју жену, моју кћерку и моју сестру!
Нисам ја проституисао ниједном Албанцу жену – они су проституисали моју жену!
Нисам ја ни мртвог Албанца одрао ни један једини пут, камоли живог – они су мене 10 пута на живо одрали у дословном смислу ове речи, тражећи од мене да порекнем моју југословенску националност, југословенско држављанство, моја друштвено-политичка убеђења и очинство мојој деци!
Злочини Албанаца против мене и моје породице су безбројни и монструозни. И они су свесни тога. Ипак ништа не чине да исправе бар оно што се може исправити. Напротив, они настављају са њиховим злочинима против мене и моје породице, моје деце.
Наглашавао сам и наглашавам да нису сви Албанци мафијаши, злочинци и терористи. Има и међу њима поштених људи. Поједини од њих су устали и јавно у моју одбрану. Зато и идем у Албанију, јер тамо немам само моје непријатеље, већ и моје пријатеље.
И сâм престолонаследник Лека Зогу изјавио се на моју страну!
Што се тиче тога, зар се не бојим да идем тамо, ја се никада нисам бојао мојих непријатеља ни када нисам имао ничију заштиту, камоли сада што ме штити Међународни комитет емиграната, посебно и Швајцарска, чији сам држављанин: швајцарске власти су од времена ставиле на знање Албанце да ће их протерати из Швајцарске, како су то протерали Курде, ако буду предузели било што против мог живота. Албанци то добро знају, па зато само лају против мене, чине свакакве свињарије, злочине, али не дижу руку и да ме убију, јер многима од њих, залогај њиховог свакодневног хлеба зависи им и долази из Швајцарске.
Пошаљите ми имена Ваших родитеља (ако имате и браће и сестара !), име и презиме Бабе, па и ујака. Реците ми како се зове школа, коју похађате, како се назива разред ((VIII-A или VIII-B ), па и разредни старешина? Што Вам ради отац, а што мајка?
Ако можете, пошаљите ми преко интернета и Вашу слику.
Са оволико, да се здраво чујемо. Срдачне поздраве и све најлепше,
Ваш
К а п л а н .

После овог писма, Лепотица из Битоља се више није јавила. Они који се крију иза ње су сигурно одмах схатили да сам их ја прозрео и да знам да се иза имена Иване Ристић крију они, њихова црна банда провокатора и криминалаца.
Дана 25.01.2008. послао сам јој и ово писмо:

Наша мила Ивана,
Хвала Вам што ме нисте заборавили.
Ја сам планирао да дођем тамо почетком марта, али ми тај план пореметише. Настојаћу да то реализирам крајем априла.
Не знам зашто се нисте одазвали мојим потражњама из мог трећег писма. Зашто ми пишете на македонском језику, кад Вам је српски матерњи, а и у Београду сте сигурно српски говорили. Или не знате српски? Да можда не говорите албански? Ако га знате, слободно ми пишите и на албанском језику. Са свима комуницирам на оном језику, који они најбоље знају и који се њима највише свиђа. Довољно да и ја владам тим језиком. Не гајим никаква предубеђења, понајмање презир. Кад бих знао цигански, ја бих и на том језику писао. Колико језика знамо, за толико људи вредимо.
Али, моју последњу књигу, јесте ли прочитали до краја?! Или сте више преокупирана читањем интернета, што тамо пишу о мени. Моји албански непријатељи, могуће не схатајући то, чине ми велику рекламу. Они ме псују на сва уста зато што се не слажем са њиховом фалсификованом историјом, њиховим шовинизмом и расизмом. Што сам се више афирмирао у свету, то су беснији постали. Почели су да пишу против мене и на страним језицима, посебно на македонском. Отворили су на интернету и један посебан сајт на македонском језику, преко којег интригирају и лају против мене све и свашта: Иако знају сасвим добро да потичем из велеславне племићке, грофовске породите Пераста, кажу да сам руски Циганин! Иако знају да имам две дипломе виших студија, кажу да имам само средње образовање! Иако знају да сам професор и доктор наука, па и академик, кажу да нисам ни професор, ни доктор, понајмање академик! Иако знају да ја пишем моја дела, кажу да ми их пише Српска академија наука и уметности, а ја их само потписујем! Иако знају да сва моја дела објављујем приватно, плаћајући штампарије из мог џепа, урличу да ми их објављује словенска мафија!
Жељео бих да што пре прочитате моју новелу МОРНАРЕВА СВРШЕНИЦА. Имате је у књижари ХЕРАКЛЕА, на македонски језик.
Са оволико, срдачно Вас поздрављам, Вас и Ваше родитеље, поготово оне Ваше рођаке, за које сте ми рекли да су Вам говорили о мени најбоље.
Искрено и пријатељски,
Ваш
К а п л а н .

Ни на ово писмо нисам добио никакав одговор.
У марту месецу 2008. отишао сам као обично послом у Битољ, да објавим нову књигу, и потражио сам Ивану код Бабе, на адресу коју ми је означила. Не само што не нађох њу, већ не нађох ни њену Бабу. А ни комшије нису знали да ми ма шта кажу ни за њу нити за њену Бабу. На адресу коју ми је означила нико је није познавао. Потражих је и на број телефона, који ми је означила, али ми се и тамо нико не јави. Зато је потражих и у школи. Ни тамо нико не знаде за њу да ми каже ни речи. Ни имена њеног нико се није сећао да га игде чуо. Пошто сам у тој гимназији имао пријатељицу, професорку З.Р., питао сам и њу за матуранткињу Ивана Ристић, али ми ни она не знаде ништа рећи.
Тако се коначно убедих да ме албанска мафија, са врховним штабом у Тирани, провоцира и са "Српкињама", и то лепотицама, тобоже матуранткињама, које сигурно плаћају својим дрога и проститута доларима, њих и њихове родитеље, који им овако стављају своје кћерке на расположење за ове прљаве послове, мислим и законски недозвољиве. Албанска мафија финансира и многе сајтове, не само на свом албанском језику, већ и на стране језике, на македонском МАЦЕДОНИА-МАКЕДОНИЈА, на српском ОРЛОВИ, на "црногорском" ДУРМИТОР и на другим језицима, час именима мушкараца и час именима жена, најчешће српским, па и са именом Карађорђе.
Не историја Албанаца, већ ни историја света, до сада, нема још један пример оваквог и оволиког провоцирања, оваквих и оволиких свињарија и прљавштина, оваквих и оволиких злочина, која су учинили и настављају да чине против мене, моје породице и моје деце.
Демаскирања, која сам им учинио и чиним им, ни најмање их не узнемиравају, не чине њихове образе ни да поцрвене, камоли и да поцрне. А зашто?! Па зато што га немају! Да га и најмање имају, не би то чинили.
Каплан Буровић