Име јој је званично промењено 1918. године. У знак захвалности за пријатељство које је показао према Србима у Првом светском рату добија назив по француском председнику Ремону Поенкареу – Поенкарева. Носила је тај назив до 1943, али нема података како се звала до 1946. јер су Немци мењали имена улица. Име Стаљинградска, дато јој је 1946. по чувеној Стаљинградској бици из Другог светског рата, да би садашњи назив понела 1952. године.

Улица је и данас чувена по здањима која су задржала шмек старог Београда, нека су и културна добра, а у малобројним зградама које носе савремени печат је и наша кућа.

На месту где је по замисли архитеката Угљеше Богуновића и Слободана Јањића 1968. године изграђена палата „Политике”, чијем је отварању наредне године присуствовао и Јосип Броз Тито, некада је била Друга мушка гимназија. Велику, лепу зграду у неокласицистичком стилу пројектовао је 1905. архитекта Драгутин Ђорђевић, један од аутора зграде САНУ и Универзитетске библиотеке. То здање обухватало је простор где се сада налази паркинг.

Први станари зграде били су ученици и професори Друге мушке гимназије, који су се овде уселили пошто су пре тога променили неколико адреса. Зграда је 1938. претрпела мањи пожар, да би 1941. године у нацистичком бомбардовању била тешко оштећена. После 1947. објекат је колико-толико оспособљен и ученици су се вратили у клупе, али ипак после двадесетак година је срушен и на његовом месту уздигла се „Политика”. До тада једна од адреса наше новинске куће била је тада Поенкарева (Македонска 31), где je подигнут Дом „Политике” 1921. године.

– Уз саму зграду старе „Политике”, која се налазила тик до Друге мушке гимназије, била је кафана „Два побратима”. Преко пута ње, где је данас Радио Београд, радила је кафана „Два бела голуба”, а на простору зграде данашње општине Стари град биле су се кафане „Две мегданџије” и „Атина”. О овој кафани писао је и Нушић и навео да се пре тог назива кафана звала „Шарена меана”, „Кинески цар”, „Елита”, „Велика Британија” и „Звезда”. Одмах поред ове кафане, у згради, на углу улица Македонске и Нушићеве, где је дуго времена била „Апотека Београд”, а сада је банка, свраћало се „Код гурмана џигерана” и у кафану „Арапин”, где су се окупљали углавном људи из света спорта. У периоду док је улица носила назив Поенкарева побројано је 40 кућа и 21 кафана. Био је то простор од неких тристотинак метара. Најбројнији гости тих кафана били су новинари, песници и глумци – прича др Видоје Голубовић, аутор књиге „Механе и кафане старог Београда” и хроничар наше престонице.

У њима је повремено свирао оркестар од 12 интелектуалаца – музичка банда СУЗ, који је на виолини предводио чувени Михајло Петровић Алас.

У то златно доба журналистике, новинари су своје време више проводили по кафанама и механама, него у редакцију. Ту се разговарало, помало пило, долазило до информација, „кројила политика”, али и изглед сутрашњег издања. Тек када су добро „сажвакане” све градске, државне и светске вести, ишло се у редакцију.

У сутерену зграде, на раскрсници са Кондином, између два рата налазила се кафана „Под липом”, некад главно састајалиште новинара Радио Београда. Али главно место окупљања новинара и једне и друге редакције између два рата био је „Шуматовац”. До старе зграде „Политике ”, када се крене ка Тргу републике, налази се здање Института за међународну политику и привреду, урађено по пројекту Драгише Брашована. До њих је кућа Јована Стејића, једна од најстаријих кућа у нашој улици, и у њој је данас Исусова црква Светог апостола Петра. Кућа је грађена 1845. у стилу неоренесансе са елементима барока.

У Македонској улици се налазе два културна добра. Дом савеза набављачких задруга државних службеника у Београду у Македонској 21. Зграда је изграђена по пројекту Димитрија М. Лека. Њена изградња почела је 1928. и завршена је средином 1929. Културно добро је и Споменик Моши Пијаде, вајара Бранка Ружића, и он се налази на Тргу „Политика”, а на углу са Нушићевом улицом је здање инжењера и предузетника Јована Смедеревца. Зграда грађена 1901. године била је међу првима у Београду чија је фасада декорисана у стилу сецесије. И ова зграда је непокретно културно добро.

Извор информација, на извору воде

„Политика” није само један од најпрестижнијих, најдуговечнијих и лист коме се највише верује. Она је извор информација. То не чуди јер се налази на Бибијином извору. Вода из Бибијиног потока, како су га звали, некада је несметано текла дуж садашње Скадарске улице крчећи себи пут до Дунава. Док није спроведена у цеви, често је плавила некадашње кућерке такозване Шићан-маале (Циган мала). Име је извор и добио по теткици Бибији, ромском божанству спаса. Први званични преглед предлога улица ван вароши направљен је 1869, а званично именовање следило је 1872, када је овај део добио име Скадарска улица.