Управо због тога пажњу заслужује објава на страници „Kumanova ALnews“, посвећена питању ко су били најстарији становници подручја данашње општине Липково, којој припада и село Матеич, недалеко од Куманова у Републици Северној Македонији.

Наизглед, реч је о позиву на истраживање локалне историје, прикупљање докумената, фотографија и усмених сведочанстава. Такав позив сам по себи заслужује подршку. Међутим, начин на који је представљена историја овог простора, а нарочито манастира Успења Пресвете Богородице у Матеичу, отвара озбиљна питања о методологији, историјској одговорности и механизмима конструисања јавног памћења.

У тексту се најпре наглашава античка Дарданија, затим се говори о ширењу хришћанства и ислама, док се Богородичина црква у Матеичу помиње тек као значајан средњовековни споменик повезан са XIV веком.

И управо ту настаје проблем.

Како је могуће говорити о историји Матеича, а не поменути време династије Комнина, краља Милутина, цара Стефана Душана, царицу Јелену и цара Уроша?

Како је могуће представити једну од најзначајнијих петокуполних задужбина Немањића, а изоставити њену историју, политичку и духовну функцију, као и монументални програм зидног сликарства који непосредно сведочи о владарској идеологији Српског царства?

Овде није реч о томе да се оспорава античка прошлост подручја Куманова, нити историја албанског становништва које данас живи у овим крајевима. Реч је о елементарном научном захтеву да се различити историјски слојеви не смеју произвољно повезивати, а нарочито да се античка географска и етничка одређења не могу без одговарајућих извора користити као доказ континуитета власништва, ктиторства или културног идентитета средњовековних споменика.

МАТЕИЧ НИЈЕ СПОМЕНИК КУЛТУРЕ БЕЗ ИСТОРИЈЕ

Манастир Успења Пресвете Богородице у Матеичу, познат и као Богородица Црногорска, представља једно од најзначајнијих остварења српске средњовековне архитектуре и монументалног сликарства XIV века.

Његова историја, међутим, не почиње у доба Немањића. Старији слојеви манастирског комплекса повезују се са византијским периодом, нарочито са временом цара Исака I Комнина у XI веку. Богородица Црногорска помиње се и у повељи краља Милутина манастиру Светог Ђорђа Горга код Скопља, с почетка XIV века.

Управо та историјска слојевитост сведочи о сложеним процесима културног и духовног континуитета. Али постојање старијег, ромејског слоја не поништава чињеницу да је данашњи монументални храм обликован у контексту царске идеологије Немањића, у време Стефана Душана, царице Јелене и њиховог сина Уроша.

У својим истраживањима архитектуре Матеича посебно сам указивала на његове везе са Старим Нагоричином, Дечанима, Светим архангелима код Призрена и цариградском архитектонском традицијом. Такве везе нису последица случајних формалних сличности. Оне су део сложеног архитектонског језика којим су српски владари XIV века артикулисали свој однос према ромејском царском наслеђу.

Издвајање Матеича из тог историјског контекста не представља само поједностављивање његове прошлости већ и занемаривање читаве мреже материјалних и визуелних сведочанстава која омогућавају његово поуздано историјско тумачење.

Нарочито је значајан живопис Матеича, у којем су сачувани трагови сложеног богословског, династичког и политичког програма. Ктиторска композиција, као и специфична решења монументалног сликарства, не могу се издвојити из историјског контекста у којем су настали.

То нису накнадно створена национална тумачења, већ материјална и визуелна сведочанства средњовековне историје.

ОД ДАРДАНИЈЕ ДО НЕМАЊИЋА: ГДЕ ПРЕСТАЈЕ ИСТОРИЈА, А ПОЧИЊЕ КОНСТРУКЦИЈА?

Посебну пажњу привлачи увођење Дарданије као почетног оквира за разумевање прошлости данашње општине Липково.

Методолошки је неприхватљиво изједначавати античке популације са савременим националним заједницама без јасно утврђених извора и аргумената. 

Ни археолошки налази из римског периода, ни антички топоним, ни присуство старијег култног места сами по себи не доказују етнички идентитет становништва које је на истом простору живело хиљаду година касније.

У истраживањима Матеича значајно место имају и антички архитектонски фрагменти, укључујући поновно употребљену римску камену стелу у зони јужног портала. Таква употреба античког материјала, позната као spolia, сведочи о сложеном односу средњовековних ктитора према наслеђу антике.

Али антички материјал уграђен у средњовековни храм не мења његов историјски идентитет. Напротив, он показује на који начин је старије наслеђе добијало нову функцију унутар хришћанског, ромејског и српског царског културног контекста.

У том смислу, посебно је важно разликовати историју простора од историје конкретног споменика. Простор може имати више цивилизацијских, језичких и верских слојева. Споменик, међутим, има своју хронологију, ктиторе, функцију, материјалну структуру и документовану историју.

Савремени демографски састав неког подручја не може ретроактивно одређивати идентитет средњовековне задужбине.

ПОЗНАТИ МЕХАНИЗМИ ПРОМЕНЕ ИСТОРИЈСКОГ НАРАТИВА

На сличне појаве већ сам указивала говорећи о културном наслеђу на Косову и Метохији, посебно у случајевима када се српски средњовековни храмови представљају као неодређени споменици повезани са недовољно документованим претпоставкама о античким дарданским светилиштима.

Примери цркве Богородице Љевишке, Грачанице и других средњовековних цркава показују колико је важно разликовати научно утемељено проучавање старијих археолошких слојева од покушаја да се на њиховој основи преобликује историја постојећег споменика.

Један од механизама таквог преобликовања јесте деконтекстуализација: споменик се издваја из политичког, духовног и уметничког окружења у којем је настао и представља као део шире, недовољно одређене културне прошлости.

Други механизам јесте селективно именовање. Средњовековна црква постаје само „црква из XIV века“, без имена владара, без династије и без јасног објашњења њене историјске функције.

Трећи механизам подразумева постепено премештање пажње са материјалних доказа на савремене идентитетске наративе, који се затим понављањем у медијима и на друштвеним мрежама могу учврстити у јавном простору.

Не тврдим да свака непрецизна објава представља организован покушај културне апропријације. Уосталом, у коментару испод поменуте објаве један од читалаца изричито наводи да је манастир Матеич подигнут у XIV веку, за време Стефана Душана, и упозорава да се верска припадност становништва не може користити као једини доказ његове етничке припадности. Такав коментар показује да ни локални јавни дискурс није једнозначан.

Међутим, када се већ документовани споменици представљају без основних историјских одредница, оправдано је поставити питање последица таквог начина информисања.

Историјски ревизионизам не мора увек започети отвореном неистином. Понекад започиње систематским изостављањем онога што је познато.

МАТЕИЧ КАО ПРОСТОР НЕСТАЈАЊА: ОШТЕЋЕН У РАТУ, УГРОЖЕН У МИРУ

Питање историјског представљања Матеича не може се раздвојити од његовог садашњег стања.

Манастир је претрпео тешка оштећења током оружаних сукоба 2001. године. Оскрнављивање сакралног простора, оштећења зидног сликарства и дугогодишње одсуство свеобухватне конзерваторске интервенције оставили су озбиљне последице.

Управо се у Матеичу могу препознати два међусобно повезана облика нестајања. Први је материјални: постепено пропадање архитектуре, оштећивање сликарства и губитак аутентичне споменичке супстанце. Други је символички: могућност да се, услед недовољног познавања или селективног представљања историје, из јавног памћења постепено потисну чињенице о настанку и идентитету споменика.

Управо зато Матеич можемо посматрати као простор нестајања, али и као место на којем се мора обновити одговорност према историјском памћењу.

Посебно забрињава чињеница да се у јавности отварају питања о томе коме припада историја Матеича, док сам споменик и даље захтева хитне мере заштите.

Зар није парадоксално да се расправља о најстаријим становницима овог подручја, док се материјална сведочанства једне од најзначајнијих епоха његове историје налазе у стању дуготрајне угрожености?

У научном раду посвећеном Матеичу као месту културног памћења, објављеном 2023. године, указала сам на потребу хитне конзервације и на могућности међународне заштите. У каснијим истраживањима разматрала сам и транснационални приступ очувању споменика, који би подразумевао сарадњу институција Србије и Северне Македоније.

Та сарадња не би смела да зависи од дневнополитичких околности, већ од стручне одговорности према споменику чија вредност далеко превазилази границе савремених држава.

КО ИМА ПРАВО ДА ПИШЕ ИСТОРИЈУ МАТЕИЧА?

Историју Матеича има право да истражује свако ко поштује научну методологију, историјске изворе и материјална сведочанства. Ниједна национална заједница нема монопол над истраживањем прошлости, али ни право да чињенице замењује савременим политичким потребама.

Локално становништво, без обзира на националну или верску припадност, може и треба да учествује у очувању културног наслеђа свог краја. Управо би заједничка брига о Матеичу могла да представља основ за одговорнији однос према прошлости.

Међутим, укључивање локалних заједница у заштиту споменика не подразумева измену његове историјске атрибуције. 

Српско средњовековно наслеђе у Северној Македонији истовремено је део културне баштине државе на чијој се територији налази, део ромејског културног круга и део европске историје уметности. Ове чињенице нису међусобно искључиве.

Напротив, управо њихова истовремена релевантност чини Матеич спомеником изузетне вредности.

Зато питање није да ли би требало истраживати Дарданију, античке становнике или историју исламских заједница на подручју Липкова.

Питање је зашто се, у таквом историјском прегледу, једна од најзначајнијих царских задужбина Немањића представља без релевантних података.

Одговор на то питање није могуће пронаћи у савременим националним претпоставкама, већ у изворима, архитектури, живопису и критичкој историографији.

Матеич не мора да добије нову историју. Потребно је да сачувамо ону о којој већ сведочи.

Јер када се из јавног памћења уклоне имена ктитора, историјски контекст и материјални докази, споменик постепено постаје празан символ, погодан за накнадна тумачења.

А када се томе придружи физичко пропадање, губитак постаје двострук: нестаје и материјално сведочанство и знање о њему.

Заштита Матеича зато није само конзерваторско питање. Она подразумева и заштиту историјске веродостојности.

Није довољно сачувати зидове ако се истовремено допусти да се избрише памћење које они носе.

Фото: Приватна рхива ауторке текста