Не знамо да ли су Срби то знали, јер су по идеологији "интегралног Југословенства" од народа деградирани у "југословенско племе". По закону из 1929. забрањено им је да обележавају "племенске" меморијале, дакле и сећање на ратну славу српске војске. Добровољац, тешки ратни инвалид Милош Голубовић је написао књигу у којој је као очевидац описао војну прославу где на бини стоје бивши аустоугарски официри који су добили више чинове у југословенској војсци, док их из публике гледају заборављени српски ратници. Књига је добијала европске награде, а он је протеран из Београда у Скопље. Броз је 1948. дао смернице за писање југословенске историје, у којој је Србија негативац: "До такозваног уједињења Срба, Хрвата и Словенаца дошло је 1918. помоћу обилне асистенције побједничких српских и француских трупа. Јасно, те војске су дошле да би обезбједиле великосрпској буржоазији у држави владајући положај".

Фошов вагон је 1950. поново постављен у меморијал у Компијењу и истакнуте су заставе савезница Антанте, укључујући Италију и Румунију, иако су биле савезнице Хитлера. Није враћена само застава Србије, без објашњења, а није било никога да се бори за њу. Зато Србима није 2008. био јасан значај повратка српске заставе на Фошов вагон, ни 2012. прво обележавање Дана примирја као празника у Србији, иако је српска војска изборила то примирје.

Стари Римљани имали су страшну пресуду Damnatio memoriae - забрану јавног сећања. Срби морају да се суоче са забраном сећања на подвиге предака, да би разумели такве идеолошке пресуде у овом нашем добу.

Борис Субашић Вечерње новости