24. septembar 2017.

Матеј Богдановски инспирисан новим грађевинама, отсликао их је оригинално, критички, и преточио их у један ликовни циклус. Принтови његових слика нашли су се у књизи „Скопље, радост биђеш ти“, промовисана ове суботе у култном кафеу „Пабло“. Ово је први ангажовани креативано уметнички продукт инспирисан хибридним променама које су захватиле архитектуру главног града.

Као што кажеш у предговору, твој ликовни израз последње године будно следи промене, са визуелним тумачењима, ради се о спонтаној инспирацији, грађанској одговоности или?

- Циклус „Скопље, радост биђеш ти“ настао је у две етапе. Прве дигиталне колаже или мимове које сам објавјивао на мом фејсбук-профилу настали су како реакција најаве градње цркве на тргу 2009. године, одмах након првог архитектонског устанка, како су названи протести одржани 28. марта. Мимови су били моја субјективна форма изражавања револта насупрот урбанистичким изменама у граду, а био сам изненађен колико су те слике имале велик одјек на социјалним мрежама, углавном на „Фејсбуку“, али су се ширили и на „Твитеру“ а уједно и на интернет-страницама. Друга серија мимова настала је након чувеног видеа на коме су били представљене нове естетске визије центра града, предвиђене да би се остварили до 2014. године. Тада је циклусот и добио името „Скопље, радост биђеш ти“. Нисам знао за други начин, како да се супротставим овом злу, које је рапидно мењало изглед мог града, осим смејати му се у личе, указивајући на његову ружноћу, глупост и бесмисао. До тада ни ја нисам претпостављао да ћу икада постати ангажован уметник, али,ето, десило се. „Скопље, радост биђеш ти“, „затворио“ сам тријумфалном капијом јер сам сматрао, да након тога, могу да ураде све што пожеле, врх апсурда је постигнут. И након тога, наставио сам, и са другим опусима који су директно ил индиректно били инспирисани „Скопљем 2014“.

И поред великог негодовања, протеста, предочавања архитеката, „изникло“ је „Скопље 2014“. Увелико се расправља шта даље, неки предлажу деструкцију, рушење, други пренамену, које је твоје виђење?

- „Скопље 2014“ је грађанима био подметнут као мађионичарски трик. То је као кад ти мађионичар узме сат, па ти га онда „претвори“ у цвеђе. Тако је и овај пројекат заузео јавни простор и паре грађана, и претворио их у ову будалштину, лажуђи их да сада Скопље наликује метрополи. Са том разликом да ти мађионичар на крају, ипак, вратити сат, а овде простор и паре не зна се дал ђе икад бити врађени. Разумљиво је да људи са негодовањем реагују на идеју о рушењу, али они морају схватити да свака изградња није креативна, па тако и свако рушење није деструкција. Берлинскиот зид је исто тако изграђен, па су се сви радовали кад је срушен. У нашем случају пројект „Скопље 2014“ порушио је много својом изградњом, уништен је јавни простор и велке зелене површине, промењен је изглед строгог центра. То је наш зид поделе по многим основама, идеолошким, етничким… и зато, моје мишљење је, да га треба срушити. Да не помњем да те скулптуре и грађевине немју никаквог уметничког ил културног значаја, a објекти поред Вардара нису безбедни. Разуме се, то може иђи поступно у етапама, али да се заврши у неком разумном временском року. Идеја о пренамени или облагорођивању објеката може бити само привремено решење, али се не сме остати на томе. Један од аргумената да се не руши, јесте, да то кошта. Али, и одржавањена тих објеката, ил њихово дотеривање, подједнако кошта. У сваком случају начин на који ђемо изађи на крај са овим баластом показађе колико смо способни као народ и као држава.

Сматраш ли да Скопље поново може бити радост, град у коме ђе се достојанствено идентификовати све генерације?

- Сматрам да је Скопље упропашђен град за неколико наредних поколења. Од осамостаљења сви његови градски оци, разумели су га, као полигон за изградњу и могуђност за профит, немајуђи свест о томе шта је град и који су његови истински захтеви. „Скопље 2014“ био је само поклопац преко свега. Град је изгубио свој идентитет. Од града солидарности постао је град шизофреног мегаломанског кича. Град без идеја и без визије о будуђности.

Може ли зацелити нарушени урбани дух, шта предлажеш, сматраш ли да креативна тумачења заступљена у твојој книзи са сликама могу да утичу на свест силоватеља нашег града?

- Нит онда кад су „ишли“ на мој „Фејсбук-профил“ нит сада кад их објављујем у књизи нисам очекивао да ђе они променити свест силоватеља и оних који су подржавали силовање. То ми уопште није било од важности. Мимови су, пре свега, могуђност да се изразим, а показало се да кореспондирају са многима, који су слично, да не кажем једнако, доживљавали ствари и на неки начин те слике, биле су њихов глас. Преко слика ја сам чувао своју уметничку савест, чисту.

Неки кажу даје Скопље први пут порушено у катастрофалном земјотресу 1963. а други пут упропашђено сада, са пројектом „Скопље 2014“. Делиш ли ово мишљење?

- Скопље је кроз историју било порушено много пута и од људи и од катастрофа, ал је увек било изнова саграђено. Свакако, у новијој историји, у колективној меморији скопљанаца, уписан је потрес из 1963. Али, ето, то је био повод да Скопље добије модеране визуре, да исприча једну нову причу, која је била потпуно у складу са временом, а имала је и потенцију да буде испред времена, ако се пажљиво погледају макете Кензо Тангеја. Са „Скопљјем 2014“, прекинута је та прича, изненада и силом. Можемо само да се надамо да ђе Скопље смођи снаге и са много љубави, енергије и средстава, успети да превазиђе ову несређу и поново добије неки нов савремен изглед и неку своју нову причу. Надам се да неђе ови „одливци“ и грађевине, разбацане по центру града, остати довољно дуго да би утицали на менталитет будуђих скопљанаца.

Које је ваше мишљење о актуелној ликовној сцени у земјљи?

- На ово питање би можда боље одговорио неко ко се професионално бави прађењем сцене. Ја, као део ње, могу само делимично да одговорим. Примеђујем да има све мање изложби, а и те су „нискокалоричне“. Затворене су многе галерије, тако да и не постоји велика могуђност излагања. Свели смо се на само једну радњу сликарског материјала. Културне су институције у потпуном хаосу и изгубили су свој смисао и повод за постојање. Велик део средстава намењен култури био је усмерен ка пројекту „Скопље 2014“, а у његовом обликовању узело је учешћа и велик број колега. Остали су били принуђени да се сналазе ванинституционално, шта по мени и није тако лоше.

Сматраш ли да твоје слике могу нађи вишенаменску пимену и имаш ли тај вид провокације – стрип, филм итд.?

-Ако неко воли да ради стрип, филм ил нешто сасвим друго инспирисано мојим сликама, нек ми се јави, договориђемо се око права и за све остало.

Које су , по теби, најзначајније револуције у светској уметности, инспирисане сличним политичко-друштвеним превирањима?

- Реч револуција, у историји уметности, је мало прејака, неодговарајуђа. Свакако да се друштвене промене увек рефлектују на уметност, али они су се више развијали еволутивно, заправо произлазе као реакције једни на другу, али ређе са наглим променама. Можда су добри примери таквих изненадних, а великих преокрета, рекао бихл, иновације у уметности, готика и импресионизам. Готика је показала потпуно нови начин гледања. Саздала је грађевине невиђених величина. У импресионизму, опет, у сликарству, уметници по први пут опажају и представјају сунчеву светлост на слици. Једен други егземплар за уметнички стил ил епоху, чије настајање јесте јасно повезан са велиим друштвеним померањем, јесте барок, који је реакција католичке цркве на протестантску реформацију у 17. веку. И, да се разумемо, ово наша стиропор-градња нема никакве везе са бароком. Двадесети век је, опет, прича за себе.

Ипак, сматраш ли да је архитектура Скопља свакако тебала добити нову фому?

- Скопље је, свакако, могло и требало да се развија у корак са временом, али, на жалост, та је могуђност била ускрађена насилним путем. У ниједном случају нова визура града није смела и не сме бити добијена променон фасада на веђ постојеђим грађевинама које су историски и архитектонски значајне, а пре свега, су ауторска дела.

Ана Василевска (Макфакс)