31. март 2016.

Не би Србима ван Србије вероватно било нарочито битно да ли се њима бави министар, начелник управе или државни секретар кад би проблеми били решени. Годинама слушају иста уверавања.

Ковертама и честиткама, тетке, тече, ујаци и ујне, сваке године нам пошљају скоро седам одсто свега што се у Србији створи (читај: бруто домаћег производа). Дарежљивији су од страних инвеститора које мамимо суфинансирањем сваког радног места. Матица им је, рекло би се, обрнуто пропорционално узвратила пажњу. Министарство за дијаспору је 2012. спало на Канцеларију, а две године касније на Управу при Министарству спољних послова. И ни она већ две године нема - директора.

Не би Србима ван Србије вероватно било нарочито битно да ли се њима бави министар, начелник управе или државни секретар кад би проблеми били решени. Годинама слушају уверавања да ће лакше гласати, да ће добити "резервисане" клупе у Народној скупштини и брже постајати држављани своје отаџбине. А све је остало на - обећањима.

Скупштина дијаспоре није се састала скоро три године. Зато се с те стране и чују позиви да се Срби у расејању предстојећим изборима не одазову.

Дотле се ми у Србији питамо зашто наше тетке, тече, стричеви и стрине не би, уместо џепарца, у домовину улагали. Сваке године нам шаљу више од мултинационалних компанија. За последњих 15 година од њих је стигло скоро 45 милијарди евра, које смо ми потрошили у продавници, апотеци, код лекара и на шалтеру плаћајући струју и воду.

А никако да отворе фабрику, запосле људе. Можда зато што српским институцијама не верују. Можда зато што наша бирократија баш увек тражи уверење више. Што пореске законе и правила мењамо сваке године. И можда понајвише зато што су путеви и инфарструктура у завичају у горем стању него што их они памте. Из оних давних дана кад су домовину и напустили.

Александра Булатовић (Новости)