17. април 2015.
„Ко не храни своју истину, храниће туђу лаж", опомиње српска пословица. Повод да Вам се обратим је књижица коју је под називом „Побуда" написао Бора Ристић... Два су ме разлога навела да то учиним.

Прво, то писаније пуно је неистина, инсинуација, лажи и искривљених слика о људима и догађајима, а све у циљу стварања утиска о његовој централној улози у српском покрету у Македонији.

Други разлог су неистине изречене о људима који су много допринели у организовању и борби за права Срба и Црногораца у Р. Македонији, а који више нису међу живима.

Кроз цело штиво Бора покушава да натури своје гледање на догађаје и људе и на тај начин направи хаос заснован клеветама и измишљотинама.

Пошто у његовом раду нема хронолошког излагања, то ћу и ја морати да идем од догађаја до догађаја у којима сам био учесник, и да се потрудим да се сазна истина о времену, збивањима и људима који су га обележили.

Једна од првих лажи неискреног Боровог писанија је намера да прикаже жељу Слободана Милошевића да преко Срба и Црногораца „некако контролише ситуацију у Македонији", па је и дао сигнал да се организују из два правца, преко косовско-црногорске линије и преко кумановско – бујановачке. Прву смо наводно сачињавали Бошко Деспотовић, Гојко Војводић, Вуко Николић и ја.

Представљајући мене, између осталог. стоји цитирам: „а наводно и сарадник српске Удбе". Ту је уз моје име везао велику лаж са жељом да ми напакости и ољага, а коју са индигнацијом и гнушањем одбацујем. Та врста нечасних послова одговара њему јер све што је радио, везао је за сарадњу са македонском полицијом и њеним министром, а и са другим службама што и признаје у свом раду (текст на страни 200.). То он чини да са сопствене главе скине прљавштину клевећући друге.

Истина о организовању Срба и Црногораца стоји сасвим другачије.

Иницијатива

У Војводини је крајем осамдесетих година формирано Удружење за помоћ Србима и Црногорцима на Косову и Метохији под називом „Солидарност". То нестраначко удружење формирали су обични људи са жељом да се помогне Србима и Црногорцима на Косову и Метохији који су били изложени притисцима и приморавани да се исељавају. Жеља је била да им се помогне да остану на својим огњиштима да се подстакне повратак раније исељених и населе нови припадници тих народа. Поред градова у Војводини, подружнице „Солидарности" оснивају се у централној Србији (Београд, Аранђеловац, Смедерево), а и у другим деловима СФРЈ где је било Срба и Црногораца. Доказ томе је текст „Солидарност" бр. 28. објављен у Панчеву 03. 03. 1989. из кога се најбоље виде циљеви и задаци тог удружења.

На једном њиховом састанку одржаном 05.10.1989. у Старом селу код Урошевца позван сам да дођем и да присуствујем постављању плоче на кући Мила Копривице где је обележена годишњица одлуке Косоваца да оду на протесте у Нови Сад. Позиву сам се одазвао и отишао са још тројицом пријатеља: Миомиром Ђогом, директором предузећа „Неимар" из Скопља, Вуком Николићем адвокатом и Слободаном Штрпцем војним пензионером. Ту се родила идеја да се у Македонији организује Удружење Срба и Црногораца пошто нису имали никакав облик организованог деловања, а сви други су то већ раније урадили. (О томе на седмој страни у књизи „За уједињено Српство" сведочи Јово Гламочанин).

На скупу сам предложен за председника Иницијативног одбора, што сам сазадовољством прихватио, а Урошевчани су нам препоручили повезивање са њиховим угледним суграђанином који је живео у Скопљу – Бошком Деспотовићем. Нас четворица смо настојали да успоставимо контакте са Србима и Црногорцима у свим деловима Македоније где су живели. Посебно на Скопској Црној гори и у Куманову, али и са људима из Валандова, Тетова и Гостивара.

За прве контакте ми је помогао мој кум Мићо Радосављевић директор предузећа„Шипад" Сарајево. Он ме је обавестио да је један Србин из Куманова заинтересован за организовање. Тај Србин био је Милан Стаменковић. Позвао сам га да се укључи у наш рад, што је он и учинио. Број људи се повећавао. То нам је уливало наду да ћемо успети у свом науму, али је тражен одговор на нека питања, посебно за који облик организовања да се определимо. Било је предлога за удружење, али и за политичку партију. Превагнуо је став да треба формирати Удружење, које би деловало као нестраначка организација.

1. Јака антисрпска пропаганда била је у пуном јеку па су људи избегавали да се политички везују за неку српско-црногорску партију јер би могли имати непријатности на послу и уопште.

2. Скоро да нема Србина који није на неки начин родбински везан са Македонцима па људи нису хтели да ремете породичне и пријатељске односе.

3. Била им је пуно привлачнија идеја да припадају организацији која негује националне вредности, језик, књижевност, историју, обичаје, речју стубове и ослонце српске и црногорске културе.

4. Удружење би се бавило хуманитарним радом, посебно помагањем незапосленима и сиромашнима члановима и њиховим породицама.

5. У програму удружења уградила би се жеља за неговањем и ширењем пријатељства међу народима, а посебно међу Србима, Црногорцима и Македонцима. Удружење ће имати за циљ и грађење пријатељства и добросуседства између Р. Македоније и СР Југославије.

Ради договарања састанке смо одржавали по приватним становима, нарочито у стану Блажа Вукићевића, у просторијама „Утва" Панчево и у кафаници „Луна" у скопском насељу Козле. Временом је растао број заинтересованих, а наметало се и питање озваничења организације. Предложио сам да председничко место понудимо Гославу Војводићу, адвокату из Скопља. После краћег размишљања шесточланој делегацији је саопштио да прихвата понуду, уз изричит захтев да удружење не треба да се бави политичким активностима већ да остане на принципима духовног и културно-просветног деловања. То смо наравно били и обећали.

Скупштина

Оснивачка скупштина је одржана 11.05.1991. у Куманову. На скупштини Удружења усвојен је Статут и изабрани органи. Оснивачку Скупштину чинили су следећи делегати: Гоислав Војводић, Вуко Николић, Михаило Недић, Бошко Деспотовић, Милан Стаменковић, Добривоје Томић, Миомир Ђого, Трајан Нешков, Недељко Ђорђевић, Боривоје Кецојевић, Слободан Штрбац, Михаило Зорић, Блажо Вукићевић, Бранко Савићевић.

Званичан назив удружења је гласио: Удружење Срба и Црногораца – Скопље. Скупштина је за председника изабрала Гојка Војводића, чланове Извршног и Надзорног одбора, за секретара Вука Николића, а за подпредседнике Бошка Деспотовића и Милана Стаменковића. Војводић је прве просторије изнајмио код свог колеге адвоката Милорада Мартиновског, у близини скопске пијаце Буњаковац. Кирију је платио Гојко, а трошкови су требали бити подмиривани од прилога и чланарине. Захтев за регистрацију је поднео Вуко Николић, а решење о регистрацији добили смо 24. 06. 1991. Потом су на програмским основама деловања, одржане основачке скупштине Скопска Црна гора, у селу Кучевишту (текст у Новој Македонији од 22.07.1991.), и Месног одбора у Валандову и другим местима...

Актом о примени програма био сам задужен за руковођење организацијом формирања месних одбора и подружница на целој територији Р. Македоније. Сносим кривицу што је Бора Ристић кандидован за председника Градског одбора – Скопље, јер сам га ја ужем руководству предложио.

Ово је у најкраћим цртама изложен почетак рада прве асоцијације Срба и Црногораца у Р. Македонији. О свему претходном Бора Ристић ништа не пише, нема шта да каже јер у томе није ни на који начин учествовао. У праву је Драгиша Милетић када каже да је пре Ристића постао члан покрета.

Поделе

По Статуту Удружења, Скупштина једном годишње редовно заседа па је прво редовно заседање заказано у Куманову за 28.03.1992. У строгој тајности једна група чланова пре заседања састала се и направила комплот да се смени Гојко Војводић и део бившег руководства, а да се поставе људи који одговарају њиховим плановима. Бора наводи имена људи који су учествовали у завери. Тек на скупштини су изабрали Бошка Деспотовића за председника, са новим Извршним и Надзорним одбором. Делегати су били доведени у заблуду па су њихове предлоге изгласали, али када су схватили своју велику грешку почели су да протествују и да нападају изабране.

Ново руководство, како Бора каже, сакрило се у мишју рупу свесно свог прљавог чина. Иако су Војводића изабрали за почасног председника иза тога се крила намера да се сруше принципи на којима је Удружење засновано и да се све урађено стави у службу интереса будуће партије. На крајње некоректан начин одстранили су осниваче и председника, човека који је имао снаге и храбрости да стане на чело покрета у најтежим тренутцима.

Све нас па и њега дубоко је потресао тај мучки чин, али смо сви, а нарочито он то достојанствено поднели. Истичем да никада Гојко није изражавао жељу да поврати позицију која му је неправедно одузета и уздржавао се од сваког уплитања у рад удружења.

Та кумановска скупштина остаће упамћена као црна мрља на српско-црногорском покрету у Македонији.

На Косову сам негде половином деведесетих година постао члан Социјалистичке партије Србије. У тој партији чији сам члан и дан данас обављао сам разне функције: председник Општинског одбора СПС – Качаник, члан Окружног одбора Косовског округа – Приштина, у два мандата члан Покрајинског одбора СПС за Косово и Метохију, члан Извршног одбора Покрајинског одбора СПС-а. Први човек партије у то време је био Слободан Милошевић који је био и председник Србије, касније и СРЈ. У свакој прилици, свом снагом тај човек бранио је достојанство и част Србије и СРЈ, а посебно оштро се супротстављао комадању и черечењу Србије и отимању Косова и Метохије због чега се замерио западним силама. Да би остварили своје циљеве извршили су агресију на моју земљу а Милошевића оптужили за наводне ратне злочине.

После преврата досистичко намесништво га хапси и одводи у Хаг. Оптужницу која је против њега подигнута у својој сјајној одбрани по свим тачкама је побио и учинио бесмисленом. Пред сам крај суђења под сумњивим околностима умире. Нисам доживео ту част да тог великог човека лично упознам па према томе ни да изменим са њим једну једину реч.

Ристић пише да сам се у Македонији представљао као човек С. Милошевића, његов кадар и „онај који увек консултује Милошевића" како сам се наводно сам хвалио. О овој измишљотини и лажи немам никаквог коментара изузев да је сасвим провидно зашто то пласира.

Помоћ

Један од главних задатака које је Удружење зацртало у свом програму је помоћ у запошљавању и старању о сиромашнима и њиховим породицама. Извршавајући тај задатак ја сам као директор „Косовопласт" у Ђенерал Јанковићу запослио већи број Срба и Црногораца из Скопља и Скопске Црне горе. На моју иницијативу запошљавани су у комбинату „Шар", Општини Качаник, Дому здравља, Дому културе... Њихов број чинио је више десетина некада и више, или мање у зависности од потреба и могућности. Уведене ригорозне санкције одразиле су се на финансијске могућности свих привредних субјеката па је један број радника напустио посао јер им се није исплатило путовати за малу накнаду. Истичем несебичну помоћ коју су нам пружали председник Општинског већа Качаник Вељко Одаловић и секретар тог већа Раде Огњеновић.

Никада никог од тих људи нисмо злоупотребљавали у остваривању неких политичких интереса и циљева па је тако нетачна тврдња Ристића да смо преко њих хтели повратак Војводића на место председника...

Уочи састанка 11.септембра 1993. у манастиру Св. Прохор Пчињски, у српском националном корпусу владало је нерасположење потписивањем неког споразума о решавању српског питања са министром полиције Македоније Фрчковским. Говорило се да је Ристић злоупотребио место председника ДПСМ-а и без консултација са било киме потписао „договорни записник" који практично ништа не решава. Потребан је био састанак са учешћем представника свих асоцијација Срба да би се о томе изјаснили.

После дводневне дискусије поменути Записник је једногласно – одбијен. Створено је координационо тело које би се састајало и давало мишљења о крупним питањима везаним за судбину народа и избегло неодговорно и једнострано одлучивање. На састанку сам изабран за координатора свих српских асоцијација у Р. Македонији. Утврђен је предлог амандмана на Устав РМ који је међунационалном савету Собрања да преда Бошко Деспотовић члан тог савета. Јер у правно уређеним државама питање статуса народа не решавају се преко Министасртва полиције већ преко Уставом утвређених институција.

Ристћ није могао да прихвати такав исход састанка па је вероватно скуп напустио. Сигуран сам да због тога нико није зажалио. Он пише како „режим из Београда" поставља лидере српских организација, а не жели да се суочи са чињеницом да је то била воља представника српског народа. Морао се вратити у наручје својих ментора. Никада пораз не доживљава витешки већ му је увек други крив. Тако је и са избором садашњег председника ДПСМ кога је наводно предложила српска Удба. Да га је предлагала македонска њен кандидат би сигурно био Ристић.

Кроз целу књигу, поред моје маленкости, нападима су изложени покојни Бошко Деспотовић, Гојисалав Војводић, и Богољуб Бјелица.

Деспотовић се у покрет укључио на самом почетку, негде у децембру 1989. Изузетно успешан привредник, творац два велика привредна пројекта на Косову, цењен као руководилац, економски зналац... Тако је по позиву доспео и у комбинат „Шар" Ђенерал Јанковић. Није га за то место препоручила активност у Удружењу, како каже Ристић, већ његово знање и богато искуство. Неспорно велики патриота и борац за српска права. Слика о њему коју читаоц може стећи не одговара истини и све је написано у намери да се један од заслужних Срба укаља и умање његове заслуге и углед...

Богољуб Бјелица – министар за Србе ван Србије са којим смо сарађивали током 1993. у сваком моменту је показивао хтење и жељу да помогне и изађе у сусрет нашим захтевима. Ристић се бави његовом биографијом и са пакошћу и злурадошћу истиче чланак из „Политике" у коме има истина, али и неистина. Важио је за принципијелног и врло поштеног члана СПС-а. Његови блиски пријатељи тврде да никада није припадао Југословенској левици, како пише Ристић. Бјелица је један од оснивача и први председник „Удружења за одбрану Слободана Милошевића – „Слобода". Са групом истомишљеника пружио је оружани отпор хапшењу Милошевића због чега је био ухапшен и касније оптужен. Умро је у Београду 2013. Ристић га оптужује да је организовао његову смену, али не каже са ког положаја? Због свега што је учинио за Србе из Македоније дугујемо му велику захвалност и поштовање.

Истина

У књизи сам стално у тандему са Деспотовићем нападан да смо радили против партије и да нам је она сметала. Још једна неистина из његовог арсенала. Сви ми из Удружења били смо против натурања Борине сопствене политике и интереса, а нарочито против претварања Удружења у партијску филијалу и укидања удружења у његовом изворном облику. То нисмо дозволили ни њему ни било коме другом. По његовом мишљењу ми смо „страно тело у живом организму српског народа" и да нисмо могли „схватити проблеме и стремљења Срба" па смо од почетка били одбачени".

Шта српски народ мисли о Ристићу говори податак да ни за три месеца труда није скупио стотинак потписа потребних да би се кандидовао за независног посланика. Умишљени вођа је толико популаран да је 500 потписа грађана Македоније било премного да би своју породичну странку регистровао по новом закону о политичким партијама.

И Стиолковић и Милетић уђоше у парламент као посланици, а Ристићу се једино испуни жеља да му земља буде бомбардована. То о бомбардовању измислише Д. Новаковић, Д. Милетић и С. Штрбац који су побегли када је Ристић дошао да рашчисти ствари. Новаковића сам површно познавао, али колико познајем С. Штрбца тај никада не би побегао и увек би стао иза истине.

Подржавао сам ДПСМ, али не и Ристића. Партији сам пружао сваки вид помоћи у границама могућности и што је чланство препознавало и доделило ми чланску карту почасног члана и захвалницу. Као и све претходне прилоге и о овоме Вам достављами фотокопије доказа.

Обзиром да сам радио на Косову и Метохији, Удружење и Партија, сматрали су да могу помоћи у њиховој промоцији и популаризацији па сам именован за овлашћеног политичког представника у СРЈ. И о томе Вам достављам доказ. Толико о мом раду „против" партије и доказима о томе.

У свом писанију Ристић оптужује државу Србију која наводно натура решења Србима у Р. Македонији, вређа СПЦ и чланове Синода називајући их сенилним старцима, решава међуцрквене односе, а да га за то нико не пита, напада Србе и Црногорце из других партија и удружења... И, само је он исправан и једино он зна шта је потребно Србима у Македонији.
Навешћу мисао Жан Пол Сартра која одговара Борином стању: „Пакао су други људи".

Мишо Недић
пензионер Београд