17. јануар 2015.

Милчо Манчевски, режисер филма „Пре кише" који је ушао у топ 500 светске кинематографије, у екслузивном разговору за Вечерње новости открио: „У последњи филм снимљен у Македонији, држава је уложила више пара него у све моје заједно"

Милчо Манчевски (55), познати македонски филмски режисер и сценариста светског ранга, аутор је филма "Пре кише" који је одлуком швајцарског Филмског центра Филмподијум из Цириха недавно сврстан међу 500 најреволуционарнијих филмских остварења у историји кинематографије. Редитељ филмова "Прашина", "Сенке", "Мајке", у ексклузивном разговору за "Новости" признаје да му годи то велико признање и истовремено указује да се "филмови не праве због награда, већ да би аутор створио и оставио нешто лепо, понудио неко осећање, или неки концепт - због уметности".

На констатацију да се овим најновијим признањем, уз тридесетак међународних награда, укључујући и "Златног лава" у Венецији 1994. његово дело историјски сврстава уз најзначајнија филмска остварења - уз "Грађанина Кејна", "Рашомон" и, како је званично саопштено, раме уз раме са Фелинијем, Бергманом, Хичкоком и Кјубриком, Манчевски вели:

- Није мала ствар, ласкало би сваком аутору. И "Њујорк тајмс" је сврстао "Пре кише" у 1.000 најбољих филмова свих времена. Лепо је то чути. Али, не праве се филмови због награда или признања. Филм се прави да би аутор створио нешто лепо, да би понудио гледаоцу неко осећање, или неки концепт. Уметност се прави због уметности саме.Аутор комуницира са делом, а не са публиком.Још мање са критиком која додељује награде. Уметност је као религија - она није питање преговарања.

* Поставили сте нове стандарде у филмском приступу у осликавању сурове прошлости ових простора. Да ли је та прича до краја испричана са тог "извора"?

- Мени је драго што се сад снима више мејнстрим филмова који имају сличан приступ, који очигледно надграђују оно што одавно радим са мојим филмовима, или прозом. Интересује ме креативна игра са филмском и наративном структуром, концептуализам и структурализам, разбијена прича која не мора да буде испричана на уобичајен, конвенционалан и традиционалан начин. То у књижевности и сликарству постоји одавно. Видим пуно добрих филмова који користе искуства филма "Пре кише", или "Прашине", на пример. С друге стране, у последње време све чешће ме интересује нешто чиме сам се и раније бавио, али бих сада ту тему обрађивао интензивније.То је однос истине и приче - и на филму и у књижевности.Обрађујем то и у последњем филму "Мајке", где се сударају играни филм и документарац и где испитујем природу истине и лажи. У сценаријима које сада пишем бавим се још интензивније темом природе истине.

* Да ли се у погледу испитивања истине и лажи, у уметничком смислу отвара нови простор за пројекте који би пружали излазне ведрине за балканске просторе, после претерано дугих бура?

- Без конфликта нема драме, а без драме нема филма. Мени је трагедија интересантнија од комедије, без обзира да ли је у питању Шекспир или Балкан. Битно је да је дело доследно, да су осећања поштена, а мање је битно да ли су ведра, или тужна. Мене радује лепо дело, Моцартов "Реквијем", на пример, та лепота ме не растужује.

* Иако су ваша дела дешавањем везана за Македонију, многи вас у региону доживљавају блиским, "својим" аутором. Да ли ће вас та "својатања" охрабрити новим обједињавањима и у будућим пројектима?

- Има пуно добрих и добронамерних људи овде. На последњем сам филму радио са екипом из неколико земаља, као и на свим мојим филмовима. "Пре кише" је, на пример, радила екипа из 13 земаља, али ме је екипа из Београда одушевила - млади, а професинални и одани, изврсне филмаџије. Највећи део европских филмова су копродукције силом прилика, али је то и одличан начин да се размењују искуства и да се упознају културе. Ја се осећам код куће и у Београду, а не само у Скопљу, или Њујорку, зато што су ме формирала, и као човека и као уметника, сва искуства која сам имао - и у Македонији, и у Илиноису, и у Југославији, и у Њујорку, и у Лондону... Ја се Балкана не стидим.

* Зато кажете да ваши филмови нису о Балкану, већ о људима?

- Иако су под македонском заставом, моји филмови се односе на општељудска питања, а у њима су учествовале - као копродуценти - Велика Британија, Француска, Немачка, Италија и Бугарска, као и компаније из Шпаније, фонд "Еуроимаж". Страни партнери су у ове филмове рађене у Македонији уложили пет еура на сваки еуро који је уложила македонска држава. Ипак, македонско министарство културе се опирало да уђе у "Пре кише" до пред сам крај снимања.У последњи филм који је снимљен у Македонији, држава је уложила више пара него што је уложила у све моје филмове заједно. Смешно је што сам и поред домаћег и међународног успеха, последњих неколико година на црној листи.

Људи су свуда исти

* Три деценије сте у Њујорку, а додатно сте се професионално усавршавали и у Западној Европи, предавали сте и на Државном универзитету Русије, снимали у Јапану, Индији. У Скопљу сте често "у пролазу".  Да ли вас награде додатно мотивишу, негде и коригују уметнички приступ, чак и према комерцијалном?

- Мене комерцијална уметност не интересује, интересује ме добра уметност. Ако успут буде и комерцијална, онда је то добродошло.Наравно, пошто је филм скупа играчка, поштено је да филм врати уложене паре, али није сврха филма, бар по мени, да се на њему заради, већ да те загреје око срца. Ја сам у Америку дошао одмах после матуре, ту сам провео читав свој професионалан век, а радио сам у Енглеској, Немачкој, Француској, Италији, Русији, Индији... Свет је мален, а уметност га чини још мањим и још интересантнијим. Балкан је део мене, и има ту пуно лепих ствари и дивних људи, али мени није важна географија, већ људи и њихове судбине, њихова осећања, или уметнички концепт... и није важно да ли се прича дешава у Македонији, или у Кини. Људи су свуда исти.