18. јун 2014.

Милца Бараћ из Косовских божура, глас који зауставља дах.

Попут многих претходних и на наступу Косовских Божура Милица Бараћ на сцени замењује Ивану Жигон. Тако је било и на хуманитарном концерту овог састава и у Македонији. Тим поводом Милица је отворено говорила о животу, раду, музици...Овог месеца Божури су били на Словенском форуму уметноси у Ставропољу у Русији.

- Деаранжирам, декоришем, њен део покривам, све реплике... Увек мора неко да прихвати ту одговорност и дато прилагођавање. Никада у ствари и нисмо у пуном саставу. Један извлачи из другог, има ту реплике које иду једна за другом, много људи ту учествује, и ми се трудимо, да се никада не примети, и види да неко недостаје. Кад Ивана није ту, морамо да на другачији начин одрадимо наступ. Јер, без њеног изношења Грачанице, Симониде, ми некако износимо свој косовско-метохијски терет на сцену, а она се труди да некако објактивно пренесе ситуацију. Ми станемо и кроз патњу представљамо слику какава она јесте, открива нам Милица Бараћ.

Како налазите времена за увежбавања, припреме?

- Буквално само на концертима, на самим наступима, или непосредно два сата пре наступа. Видимо ко је ту, ко кога мења, којим редоследом „иде" сценарио и тако, успевамо да представимо слику као да нико не „фали". Утисци барем тако говоре. Ретко када имамо времена за нешто више, немамо га ни за дружење. Понекада унапред знамо да неко и неће моћи да дође за следећи одређени наступ који нам „иде" у низу. Нисмо у могућности да унапред прилагодимо репертоар, кад кад се неко разболи, па обавезе, колоквијуми...Али у глави увек знамо ко, како и где треба да наступи.

- Каква су повратна реаговања, осећања публике на све оно што стиже са сцене, и, да ли вам се понекада деси и пуко „одрађивање" на наступу?

-То је заиста врло ретко. Морам да признам да та механика постоји, лично се и код мене јави, и код осталих кад-кад. Но, само у изузетним ситуацијама, када смо уморни, некада и презасићени од великог броја наступа...Срце испразнимо сваки пут, отворимо се и проспемо га пред публику. То је као кутија бисера, коју када једном проспеш, мораш поново да је покупиш да би неком могао поново нешто да даш.

- Ми кажемо, публика чује, ми чујемо публику, и онда, интерактивно реагујемо на њену тишину, на њен осећај, песму, за нашу реч...Научени смо да чујемо. Тишину. А онда кроз ту тишину и осећај публике. Успоримо, утишамо, па убрзамо, појачамо темпо...и да дишемо заједно са публиком. Искуства нам потврђују и живот око нас - људски ум је затрован и затворен. Не може се лако ни речју ни песмом продрети и закуцати на врата, а ми морамо да куцамо и полако куцамо и молимо...каже Милица Бараћ.